06.03.2014.

Sećam se jednog osmeha


Bežim. Od sebe, od drugih. U vrtlogu od mračnih osećanja gubim razum. Ko sam ja? Ko si ti? A ko smo mi? I da li MI i dalje postojimo? Nema tebe i mene, i nema ničeg izmedju nas. Bojim se. Povlačim liniju. Ali ona više ne spaja nas. Moram da složim delove sebe u celinu. Ponovo. Oluja od očaja me tresnula o zid. I sad tako ležim mesecima čekajući da me obasja sunce. Hladno je. Dno je blizu. Ne vidim sunčeve zrake. Ne znam kada je dan, a kada noć. Ne znam ništa, sve sam zaboravila. Sećam se samo jednog osmeha. Jednog letnjeg dana. Dvoje pored reke. Dvoje srećnih.






                 

Нема коментара:

Постави коментар