22.03.2014.

Ne merim više vreme





Baš me briga koliko je sati! I koje je doba dana i godine. O tome koliko je vremena prošlo i ne razmišljam. Ne zanima me. Ne merim više vreme po boji lišća. Znam samo da dani nekad prolaze kao godine, a godine kao dani. Sve je to relativno. Ne znam koliko je prošlo od kad smo se videli. Meseci? Godine? Ne sećam se. Sinoć sam sanjala kišu. Pešački prelaz i kako me prenosiš preko barice. Dvoje. Smeju se. I kao da ih gledam sa strane, sećam se. Svega. Jedne zime. I njene kapice. I njegovog osmeha. I toga kako joj je srce kucalo u ritmu sreće. Sećam se njihovih zagrljaja. Kako je plakala u njegovom naručju. Kako su ih u gradu svi poznavali. I to kako je čuvao. Jedno drugom su bili razlog za život. A onda ih je život nasamario. Poklekli su i pali prvi test. Kao da je neko odlučio da više ne budu srećni. A ja se sećam... Uselio se ponos u njihova srca... I znam da ona želi i dalje da bude sa njim. Sada. Ovde. Odmah. Nije važno koje je doba dana, koji je dan... Ništa više nije važno, shvatila je. Želi da je tu. Da su zajedno. Da ga nikad više ne pusti... Da je nikad više ne ostavi...

Нема коментара:

Постави коментар