25.04.2014.

Neće doći ni ovaj put




Tražim tvoj dodir. Prstima na prozoru ispisujem ti ime. U svakoj kapi kiše vidim po jedan naš trenutak sreće. Ali nema ih više. I opet postaje hladno. Ovde, sa tobom u mislima. Grejem šake šoljom čaja. A čekam kad će se polomiti između mojih prstiju... Besna sam. Zarivam prste u jastuk. Otvaram usne u vrisak. Ali ćutim. Ne pomeram se. Sedim na podu, do prozora i vrata. I čekam. Da otvoriš vrata i podigneš s poda ono što je od mene ostalo. Da iz mene izvučeš ono što još prema tebi osećam. I učiniš me srećnom. Opet. Ali to se ne dešava. Ne otvaraju se vrata. Samo kapi kiše dobuju o prozor. Praznina. I ne znam koliko dugo tu sedim. Prehladiću se, prolazi mi kroz glavu. Ovo je trenutak slabosti, ustani. Ali ostajem tu. Obgrljenih kolena. Grlim sećanja na nas. Tešim samu sebe. Kažem doći će. A znam da nećeš. Znam da imaš nešto drugo u planu. I znam da te neću videti nikad više sa moje terase. Biće te možda tvoje telo i tvoja senka. Ali nećeš biti ti. Doći će ovaj novi TI. I izaći će nova JA. I reći će ti da te mrzi. A posle će žaliti. Ustani, molim je. Ali baš je tvrdoglava. Neće doći, kažem joj. I ako dođe to neće biti ON. Neće doći onaj kojeg pamtiš. I nećeš sa njim biti srećna. On te ne voli. Onaj stari ON te je voleo. Ustani! Ali ja ne ustajem. Već je pala noć. I kroz prozor vidim samo jednu uličnu svetiljku. U njenom sjaju vidim sve ono što se već dogodilo. I žudim za novim uspomenama. Vidim ga. Prilazi mi i podiže me. Grli me nežno i teši. Spušta me na krevet i briše suze. Ali to se ne dešava! Ustajem, odlučila sam! Mrak je i ne snalazim se najbolje u prostoru. Udaram nogom u nešto, od siline bola se okrećem. Rukom pokušavam da se zadržim i obaram ogledalo. Lomi se i sitni komadići svetlucaju u tami. Plačem. I vidim svoje lice u svima njima. Neće doći ni ovaj put.

Нема коментара:

Постави коментар