26.04.2014.

Trenutak stvarnosti razbija san


Volim tvoje oči. Njihovu boju i to kako se tren pre usana razvuku u osmeh kad me pogledaš. I tvoj hod volim. Pokrete kad mi prilaziš. I stalno se tako srećemo kada zatvorim oči. Ali ne dodiruješ me. Prolaziš pored mene. I za sobom ostaviš  zamisao svog mirisa. I ja tako stojim, na pločniku, u tami. Zagledana u daljinu. Ali ne vidi se ništa. I tako nema, izglednela bez tvojih dodira čekam da se nešto promeni. Ne gledam na sat, osećam da je kasno. Vraćaš se. Dolaziš sa druge strane. I ponovo isto hodaš. Lagano ideš ka meni. I tu si. Stojiš ispred mene zagledan u moje tužne oči. I taman kad podižeš šake da ih spustiš na moje obraze... Trenutak stvarnosti razbije mi san. Pa tresnem sa svim svojim mislima, jako na pločnik.

                      

Нема коментара:

Постави коментар