13.01.2015.

Oprosti ti meni




Ne pitajte me. Ako prelomim preko usana to ime moraću da se suočim sa bolom. A bol i ja večito u krug jurimo jedno drugo. Taman kad stanem da predahnem on me uhvati svojim kandžama. I ništa drugo mi ne preostaje sem da vrištim i ridam dok ne popusti to gušenje u grlu. Ne želim o njemu da pričam. Sva je moja sreća i sva je moja tuga. I nije toga ni svestan, okružen samo mislima o sebi. Niko nije dovoljno veliki, ni dovoljno jak da se sa tom ljubalju meri. Jer on voli samo sebe, sa svim svojim manama i drugim nesavršenostima. I tužno je što ga i ja volim, baš takvog. Ali tek onda kada sam shvatila da se neće promeniti napukao je grumen nade. I kroz njega u tankim mlazevima otekla sva u nepovrat, ta iskra sreće koju sam nacrtala. Promene nisu za muškarca kao što je on. On je kukavica od krvi i mesa, spreman da ujede za srce. Spreman da pojede dušu. Sva nežnost koju sam videla u njemu ostala je na drumu. I nošena vetrom promašila put. A ja sam ostala, na istom tom vetru. U haljini od pamuka, obučenu samo za njega. I plakala dok je odlazio, ogrnuta šalom stida i srama. Rekao je da nema vremena za mene. I nestao onda kad sam od njega otišla.

Neka oprosti on meni. Ja njemu već jesam. Ne znam koja žena bi podnela to. Da bude u blizini nekog ko je miljama daleko od nje. U mislima negde gde za nju nema mesta. Otišao je onda kad sam od njega otišla. I ostavio za sobom haljinu, za njega obučenu. I devojku ispod te haljine, do najdubljih osećanja svučenu.

Нема коментара:

Постави коментар