04.01.2015.

Zauvek odlaze oni koji nemaju kome da se vrate





Samo čekam taj zadivljujući trenutak kada ću se raspasti. Moram to da uradim ! Samo tako ću kasnije moći ispočetka, da se sastavim i krenem dalje. Ovako, sa potisnutim emocijama koje se mešaju sa trenucima bezosećajnosti ne mogu da  funkcionišem. Malo sam besna, pa malo tužna. Razočarana, svakako. I sedim tu, na ivici. I kad god pogledam dole vidim crnu rupu punu svega onoga o čemu sam sanjala. A dozvolila sam da nestanu, da ih drugi pretvore u prah. Na kapiji, blizu srca katanac je. I ključ duboko zakopan u moje misli o begu. Jer, moram da odem. Da odem da se raspadnem negde drugde. Da odem pre nego što se raspadnem ovde na oči onih koji to jedva čekaju. Moram da ustanem. Moram da odem, da me nema. Moram da se raspadnem da bih se sastavila. Iako znam da nije isto. Moram da nestanem da bih se pojavila. Ista ja, a opet toliko drugačija. I moram sebe da pripremim za povratak. Najlakše je otići. Ostaviti za zauvek sve ono što boli sada. Ono što je nekad bilo ljubav,sreća. Ono što je bilo sigurno, pa je postalo samo zabluda o sigurnosti. Treba otići odavde, jer ovde sve boli. Sva sećanja bole. Treba malo otići od svega što je bilo poznato, pa se sada stranim naziva. Zauvek. Ljudi stalno odlaze. I vraćaju se onima koji ih čekaju. Ali, zauvek odlaze samo oni koji nemaju kome da se vrate...

Нема коментара:

Постави коментар