20.01.2015.

Nedostižni


Zaboravili su me oni koje ja nikada neću moći da zaboravim. Bili su i ostaće deo mene. Deo mog odrastanja, deo moje patnje. Deo radosti i želje. Nedostižni i daleki oni sad žive svoje živote daleko od onoga što su mi bili. Svi ti prijatelji, sve te ljubavi moje... Svi su me zaboravili! I možda se nikad ne bih usudila da pišem o tome da me nije svojim kandžama obavila ta užasna usamljenost iz koje izvlačim samo ono najcrnje. Nema ih. I znam da ih ne zanima to što me bole. Kao iglice ili noževi svuda su po meni. Dodaju so na ranu kad god prodje jedan dan bez njih. U njima sam videla radost, razlog za sreću. Sve čari življenja bile su u njima. I čudno je kako te zaborave baš oni koje ti nikada nećeš moći. Okupana suncem ili dok stojim na kiši ja nemam kome da se nadam. Prijatelj da mi ruku pruži ostavio me je na cedilu. Voljeni da mi srce oporavi davno je nestao. Tragom svoje sreće pošli su. Zaboravljajući da sreća izgradjena na tudjoj nesreći nije sreća već prokletstvo. Neka im ! Neka.



Нема коментара:

Постави коментар