14.03.2015.

Slaba kad nisi tu





Ne znam šta bih ti rekla kad bih te srela. Tako dalekog i stranog. Tako istog, a opet sa toliko promena u grudima. Ne i u očima. Oči su ti iste. Isti sjaj. Isti odsjaj. Isto ti miriše koža. I kad god pada kiša setim se tebe. Ne volim taj osećaj. Ne volim uspomene vezane za tebe. Ne volim ništa što me vezuje za nas. Otimam se i bežim. Vrištim da me pustiš. A ti me stegneš jako. U noćima usamljenim, i danima tužnim. Ne daš mi da krenem. Molim te ! Pusti me ! Ne vuči me dno svaki put kad promolim glavu u budućnost. Ne vraćam se. Znaš da sam se zaklela ! Neću opet u tvoj zagrljaj, a opet tako želim. Opet te ruke oko moga struka. Opet ta snažna ramena pod mojim telom. I ta ledja, da me čuvaju. I zašto sad plačem ? Zašto kad znam. Znam da ćeš me držati za ruku celog života. I bićeš mi bol. Bićeš mi patnja. Bićeš mi sve. Samo nećeš biti moj. A to ni ne želim... Odavno ne želim. Samo ponekad, u ovim kasnim satima poželim...Poželim ono što smo imali nekad. Bila sam srećnija. Bila sam snažnija. A onda si me udario ponosom po čelu ! Pa sam se opametila. Zato ti se ne vraćam. Samo u mislima. Samo u snovima. Sanjam starog tebe, u novom vremenu. Sanjam te oči, i kako se ponovo zaljubljujem u njih. Sanjam da mi govoriš sve ono što nikada nisi...Sanjam, budim se i opet sanjam. Vrištim, borim se i ne dam se. Ali jači si. Najjači si onda kad pomislim na tebe...


I na ivici sam. Na korak do pada. I čekam let. Čekam krila. Nema svetla. Nema ničega. Samo ti. I ja. Slaba kad nisi tu. Jaka kad si tu... A ti...Najjači kad te spomenem, najjači kad posustanem...

12.03.2015.

Ne mislim ni na šta drugo

Ostavljam još jedan svoj dah na tvojim usnama. Još jedan uzdah ulažem u poljubac. Dodir u bliskost, telo u zagrljaj. I stojim tako, zagledana u tvoje oči ne razmišljajući ni o čemu. Strah mi zaledi prste, pa sve do srca talas leda stigne. Dišem. Ili bar pokušavam. Zamišljam nešto toplo, naše šake...jedna u drugoj. Zamišljam nešto nežno. Tvoj dodir. Od srca krene toplina pa se proširi. Za tren opet mogu da udahnem. I taman kad pomislim da sam pobedila...opet strah. Pred očima su mi suze, bol i strepnja.Led. Plašim se. I kao da osetiš taj nemir, dodirneš mi lice pa led nestane. Nasmeješ mi se, otopiš me i naslonim se na tvoje rame.Prolaze godine, čini se, a ustvari par sekundi samo otkuca na satu. I ja ne mislim ni na šta više nego na tvoje poljupce po mome vratu...