26.04.2015.

Mene su uvek bolele tišine


Kad me pogledaš, ovako slabu, šta misliš da je razlog mog bola? I da li misliš da vešto krijem iza svog osmeha ono što leži na dnu mog srca? Mene nisu povredile reči. Kukavice ne umeju da govore glasno o svojim osećanjima. Mene su uvek, dragi, bolele tišine. One koje vape za rečima. One tišine koje teže da budu ispunjene bukom i glasovima. One tišine koje ne mogu da se pročitaju. One neprijatne i hladne. One koje treba razbiti. One u kojima sam tiho plakala dok su ćutanja grlila moja ramena. Jer te  tišine su nanele mnogo bola mojim osećanjima. Nikada, živeći u njima, nisam saznala razlog njihovog postojanja. I zašto im nedostaju reči, misli i želje. Tišine se čitaju i tumače jačinom buke koja ih prekine. I bojama tih reči koje je razbiju: Volim te. Želim te. Mrzim te. Ostani. Odlazi. Nedostajala si. Ne volim te više. Jer, mene su, dragi, uvek bolele tišine. One koje slute na kraj.

                   

Нема коментара:

Постави коментар