14.04.2015.

Zver u meni




Zauvek ostaćeš moj bol, u svoj sreći mojoj. I svaki moj osmeh u svakom njegovom slovu imaće bol. U oba ugla mojih usana kad se nameste u smešak biće tvoje ime. To nije moja kazna. To nije moj teret. To je moj izbor, moj ožiljak i moje prokletsvo. Ništa od toga nemam. Ništa mi dobro to neće doneti. Jer ti si sada samo osećanje, sećanje i neprijatnost. A bio si mnogo više! Bio si opipljiv. A opet nikada stvar. Sad si samo stanje moje duše. Rupa na srcu, uspomena koja ne bledi. Sve zapisano i nezapisano. Sve rečeno i nedorečeno. Sve si moje, a opet ništa moje nisi ! Tvojom odlukom, a jedino si tu bio potpuno odlučan, postala sam senka. Bleda, bez boja, očiju suznih, lutam između prošlosti i budućnosti. Kao izgubljena duša tražim mesto kojem pripadam. Nekad su to bile tvoje ruke, tvoj zagrljaj. I vrisak čujem duboko u dubini mog tela, čeka da izađe. Ali bojim se da ta zver u meni ne poseje mržnju i gordost između  nas. Dovoljno nas je već ponos ubila. Ljubavlju smo zvali pogrešne stvari... A ljubav smo oterali !






              

Нема коментара:

Постави коментар