24.07.2015.

Programirano te pamtim samo po dobru

Kao lutka razmazane šminke, moje lice u ogledalu. Sva hrabrost moja, odletela na krilima vetra. Strah. Slabost. I moje oči, izdajice. I te suze. Danas mi više nego ikad trebaš. Da sprečiš moj pad u ponor i taštinu. Da budeš iza mene i do srca. Nema te. I uši mi para ta neprijatna tišina. Iščekujem. Nadam se. Na svaki šum se okrećem. Svi mi na tebe liče. Tako si mali za velike korake. A nisi svestan da bi samo jedna tvoja reč mogla da me podigne. Ne daj mi da potonem. Bila sam na dnu. Tamo nema prozora ni vrata. Ni lepota divnog sunčanog jutra. Ni mir zalaska sunca, popodne. Ni prijatne gluve noći. Samo mrak. Hladni mrak. Nedostaješ mi. I to osećanje je toliko jako da mi crpi svu energiju. Sva druga osećanja pred njim nestaju. I onda sam slaba, bezosećajna stvar. Bez kapi krvi. Bez duše. Tiha i nema. Prolazim kroz vrata, ulazim u prostorije neprimetno, kao duh. Pomeram prste. Pomeram usne. Ali nema pokreta. Nema uzdaha. Samo žudnja oživi pod pritiskom ljubavi ove pa se polomi u delove. I onda se ti delići zarivaju duboko svuda po meni. Boliš me. I nerado priznajem da nemam snage da ustanem. Nerado tražim po sećanju razloge da te mrzim. Ali programirano pamtim te samo po dobru, zlo moje. Ti si ono što me ubija. Ti si ono za šta bih živela.



Нема коментара:

Постави коментар