22.07.2015.

Od izlaska do zalaska sunca

Od izlaska do zalaska sunca... trebaš mi. Poneki tvoj pogled, poljubac i dodir. I naizgled kao da su na sve načine već opisali nedostajanje. Međutim, ja mislim da nije tako. Ne mogu isto da nedostaju sve osobe. Ne mogu da nedostaju na isti način. Ti meni fališ kao vazduh. Dišem. Ali ne živim. Za život mi treba dubok udah. Onaj što se punim plućima udiše. Moja pluća ne rade. Moje srce ne radi. Ti nisi pored mene. I znam da se pretvaram u zver, jer odavno te nema. Pa grizem sama sebe iznutra. I onda, kroz te rupe ulaze nova osećanja, i postajem brod, tonem. Ti meni fališ kao svetlost. Ne vidim dobro. Ne vidim jasno. Pamet mi je pomućena. Razmišljam površno. Ili ne razmišljam uopšte. Donosim pogrešne zaključke i ganjam te. Ti nisi tu. I više ne znam jel sam te izmislila ili i dalje postojiš samo ne postojiš ovde. Ovde, pored mene. Smenjuje se dan. Smenjuje se noć. I na toj granici između, tu si. Nedostižan za mene...ali u tom trenu, dok posmatram... Tu si. Grliš me. Ne znam da li je stvarno ili samo moja želja. Ne znam da li je san ili sam se tek probudila. I ne razmišljam više...samo osećam. Ništa ne osećam.


PHOTO : Ivan Grubački 

Нема коментара:

Постави коментар