29.07.2015.

Ona ja

Opet pišem o sebi u drugom licu. Ona. Ona što je volela nekad. I bila voljena. Ona što se budila srećna sada ujutru teško ustaje. Glumi sreću pred drugima. Želim da je utešim, da joj kažem da će biti sve u redu. Ali nisam sigurna da će biti. Noću grlimo sećanja obe. Ona se drži za njih kao za slamku. A ja znam da se od sećanja ne živi. Ona. Da još jednom mogu da vidim tu bezbrižnost i sreću u njenim očima. Znam da ne veruje sebi. Znam da joj je teško. Znam da joj već duže vreme nije bolje. Jer,spavamo u istom krevetu. Osetim tugu oko njenog srca. Svaki put kad me pogleda u ogledalu tako nesrećna, i mene zaboli. Poželim da je zagrlim s leđa i šapnem joj da će biti sve u redu. Ali odkud ja znam da hoće? Posmatram je često. Nemu i daleku. Luta od prošlosti do sadašnjosti. Sama. Nedostaje mi. Volela bih da je držim za ruku. Znam da joj fali nežnosti. Plašim se. Šta ako postane jedna od onih kojima je svejedno? Kažem joj : "Vrišti!Plači!" Daj mi samo neki znak da postojiš. Ti. Jer ako i dalje postojiš, nateraću te da se probudiš srećna. Vidi,znam te. Ne možeš ti da izdržiš dugo da budeš ravnodušna. Sutra je novi dan. Budi nasmejana i svoja.


Нема коментара:

Постави коментар