31.07.2015.

Dođi

Prelazim preko ponosa. Zbog nas. Ne zbog sebe. Svaki kraj je početak nečeg drugog. Ali ja ne želim. Želim da ti pokažem, još jednom, da mi je stalo. Uvredio si me. Ubio sva ona lepa osećanja koja sam gajila, pa sad možeš da budeš muško i nazoveš! Reci da ti je žao, izvini se. O, neće ti spasti kruna. Prihvatiću izvinjenje. Progutaću i ponos i laž. To se zbog ljubavi radi. Mada taj pojam različito tumačimo. I dalje si mi potreban. I dalje mi fali tvoje prisustvo. Zvuk tvog glasa, glasni smeh. Potreban si mi. Da li možeš da shvatiš konačno? Čekam. I sati su tako dugi, da znaš. Predugi su. I u grlu mi stoji nešto. Ne pomera se. Ne mogu da progutam. Bol. I dođe mi da vrištim, da polomim sve oko mene. Bes. Razočarenje. Umesto toga se ugrizem za usne isto kao što si me ti ugrizao za srce. I čekam. Da prođe sat, da prođe dan. Ali ti znaš... ne čekam ja smenu dana i noći. Čekam zvuk, znak, poziv ili poruku. Nema ih. Tišina. Uvlači se svuda, između kože i odeće. Između tela i duše. I onda me svuda steže. Ne dišem. Ne mislim. Samo čekam. Sva sam od čekanja. Pretvaram se u vreme. Prelazim preko ponosa, i šaljem ti javnu poruku. Reći će da sam glupa. Ali ti znaš da mene tuđa mišljenja ne zanimaju. Šaljem ti javnu poruku...dođi.



Нема коментара:

Постави коментар