01.07.2015.

Ti si hladan



Ti si hladan. A moja koža tako tanana za taj led. Moja osećanja pretopla da bi se sa tobom slagala. Moje oči sjajnije od svetlosti dana. I sve to zbog ljubavi ove koju osećam. Da li osećaš?  Da li čuješ? Lupanje mog srca. Pa onda odjednom muk, samo tren, dok uzmem vazduh.  I onda ubrzano disanje, da napunim pluća. Srce je prepuno tebe, odavno. I nema više mesta u meni koje nije popunjeno tobom. Svuda si. Previše te je. I lediš mi sve, do kostiju. Jer ne umeš, jer ne želiš. Jer ne znam razlog zašto je toliko teško reći prave reči onda kad treba. Tiha sam. Gotovo potpuno nema. A ti najbolje znaš koliko je u meni onoga što želim da kažem. Ali ja ćutim, da ne pravim buku, da ne slomim i taj led, da sve ne nestane. Razum rasuđuje u pravcu topljenja, jer led se topi, zar ne ? A šta ako je čovek od leda? Koje to sunce može da istopi tu santu ? Borim li se uzalud? Ili sam na domak svog cilja? O, reci mi... Samo šapatom, samo pokretom, samo pogledom. Veruj, razumeću. Tako sam pretopla za taj led. A ipak se igram. I želim srcem svim da si tu. Da sam tu. Kad se ohladim sve funkcioniše. Čim mi zatreba vatre ti se pobuniš. O, kako si hladan... a ja preslaba za taj rat. Svuda si po meni, od vrata do stopala hladiš sve što predstavljam. Bunim se. Drhtim. Ali vezana sam onim što je u meni. A ti si u meni. Previše te ima. Previše si hladan. A moja koža tako tanana za taj led...

Нема коментара:

Постави коментар