06.07.2015.

Boje života




Život je pun boja. Od bele do crne  dug je put. Ali lako se stiže. Karte u jednom smeru su lako dostupne, a one povratne se teško nalaze. Ja sam htela malo  ružičaste i žute. Crvenu. I možda malo plave. Kao nebo. Kao more.

Htela sam da me odvede da gledamo zalazak sunca. Ali i da noć provedemo na nekoj klupi u parku, zagrljeni, da se zapričamo, da se zaljubimo. Da vreme ubrzava i usporava pred našim očima, vođeno našim osećanjima. Da me grli nežno. Da me grli snažno. Htela sam da me odvede tamo gde se čuje akustična gitara. Da uz čašu crnog vina slušamo dobru muziku. Da me gleda s ljubavlju. Da me drži za ruku. Htela sam da pokisnemo. Da nas pljusak zasmeje, da budemo mokri od kiše. Da mi bude hladno i da se sklonimo negde. Da se zabrine da se ne prehladim. Da me voli nežno. Da me čuva snažno. Htela sam da me iznenadi. Da živim satima u neizvesnosti. Da se pitam, da sam radoznala. Da čekam. Da me nasmeje.

Htela sam da igramo društvene igre. Da ga pobedim. Da me pusti da pobedim. Da se ponašamo kao deca. Da me drži uz sebe. Da me ne pušta samu. Htela sam da gledamo drame. Da pred njim budem uplašena. Da me uteši. Da me umiri. Htela sam da ležimo na travi. Da napravi piknik samo za nas dvoje. Da gledamo zvezde. Da nam se ne ide nazad.

Htela sam da pričamo o budućnosti. Da se ne plaši toga. Da me vidi tamo negde zajedno sa njime. Da me želi zauvek. Da veruje u zauvek. Da veruje u nas. Htela sam da mu čitam. Da podelim sa njim ono što mene pokreće. Da mu pišem pesme. Da ga raznežim. Da probudim ljubav u njemu. Htela sam da ostane. Da nikada ne odlazi. Da me dodiruje oprezno. Da me voli hrabro. Htela sam malo sreće. U svim bojama. Jer tuga je crna. I tuga je siva. Ostale boje su u redu. Htela sam samo da me usreći. A on me je rastužio...

Нема коментара:

Постави коментар