30.08.2015.

Da li bi i dalje mogao da me nasmeješ?

Šake nekog drugog čoveka neće me držati na isti način. Niti će me nečije oči gledati isto. Zagrljaji nikad više neće biti tako topli. Kolena mi više neće klecati, i verovatno nikada više neću plakati od sreće. Takve stvari događaju se jednom. I ja sam sretna što su se,eto, dogodile baš meni. Prošlo je puno od kad te nema u mom životu. Iako, svoj život, živiš i dalje. Da li si isti kao nekada? Da li bi još uvek mogao da me nasmeješ? O tome ne smem ni da razmišljam. Obećah sebi, još slomljena i u neverici, kada se sve završilo, da se neću vraćati na mesto gde sam zakopala sva svoja lepa osećanja prema tebi. Položih venac od lepih uspomena, poneku suzu za kraj, i odlučih svečano i u tišini da nastavim tamo gde sam stala. Bez tebe. Bez nas. 


29.08.2015.

Izazov : Blogoleksikon


1. Koja boja vas opisuje i zašto?

Mislim da je to roze boja, definitivno. Meni ona simolizuje nežnost, radost, nešto detinjasto što još uvek imam u sebi. 


2. Koji je vaš najveći strah?

Imam fobiju od gužve, kada je mali prostor a puno ljudi, javni skupovi su za mene posebna trauma ! :) 

3. Srce ili razum? Zašto?


I srce i razum. Zavisi od situacije. Ja odlučim srcem. Ali poslušam šta razum ima da kaže.

4. Sa kojom poznatom ličnošću biste voleli da provedete jedan dan?


Ivan Bosiljčić.



5. Vazduh, vatra ili voda?

Sve je to život. 
Tako da, svo troje.

6. Kako ste?

Varira mi raspoloženje ovih dana, 
ali trenutno sam dobro. :)

Moja pitanja : 

1. Imaš li neki hobi pored blogovanja? 
2. Omiljeni film?
3. Koju vrstu muzike slušaš?
4. Koliko već dugo pišeš blog? 
5. Obećana zemlja ? 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                         


27.08.2015.

Ostao u prošlosti

Nikad ti nisam rekla kako je bilo navići se na to da te nema. Kako su izgledale te neizmerno duboke praznine u srcu, u danima, u vremenu... I te preduge tišine, daljine i razmišljanja. Trebalo je izdržati te promene, crne i teške, koje su se, sve zajedno, sručile na moja nejaka pleća. Trebalo je krenuti dalje, koračati brzo ka napred, ka budućnosti i pritom nikako ne misliti na prošlost. Jer, ti si ostao tamo, u mojoj prošlosti. Zarobljen u santi leda koju nikako nisam mogla da otopim. Ostao si u nekim, za mene, srećnijim vremenima. Voleo si me i ljubio onako kako me danas ne ljubiš i ne voliš. Onako, kako mi najviše nedostaje. 




24.08.2015.

Book review : Melinda Nađ Abonji - Golubije srce

Još jedno Lagunino izdanje je pred nama. Ozbiljna tema. Nagrada za najbolji roman na nemačkom jeziku. Privukao me je naslov. Temom nisam bila oduševljena. Ali, da li zbog malo primesa autobiografskih nota, ostala sam zbunjena načinom na koji je ova priča napisana. Nežno i blago. 


Melinda Nađ Abonji ima mađarsko poreklo, ali je rođena u Bečeju, 1968. Detinjstvo je provela u Vojvodini ali je ubrzo, već sa pet godina, napustila tadašnju Jugoslaviju. Novi dom pronašla je u Švajcarskoj, 1973. Prvi roman objavila je 2004. U izlogu, s proleća. A njen drugi roman o kojem ću vam i ja pisati je Golubije srce . 2010. godine dobio je Nemačku književnu nagradu, za najbolji roman na nemačkom jeziku kao i Švajcarsku književnu nagradu.  Autorka ovog romana živi u Cirihu, a pored toga što piše, bavi se i muzikom. 

PHOTO : Google



Prošlog leta, sasvim slučajno, naiđoh na simpatične korice i divan naslov. Kao što rekoh, tema me nije odmah privukla. Ali mi je nešto iznutra govorilo da treba da rizikujem. Hajde, zašto si tako neodlučna? Vidi te korice! Pa nemoguće da ti se ne svidi i sadržaj. A kažu ne sudi po koricama...Hmm...


Nisam pogrešila! Članovi jedne porodice vojvođanskih mađara, otac, majka i dve kćeri Kočiš napuštaju Jugoslaviju, sedamdesetih godina, sada već prošlog veka. Gde drugo, no na Zapad! U Švajcarsku. Malo stvari po koferima, a mnogo nekih osećanja u srcu, i pravac među ljubazne ali hladne ljude... Malo gorčine, ljutnje, bez mnogo ushićenja... Kako opstati u stranoj zemlji? Polako. Strpljivo. Ne odustajati pred prvom preprekom. Ali, jel to uvek tako lako kao što zvuči? Kako sve to utiče na Ildiko, glavnu junakinju? Pa onda i to što se u domovini sprema rat. Jedna nežna ispovest o životu emigranta. Izbliza. 

Linkovi : 

Laguna, 2012

* Odlučila sam da poklonim ovu knjigu! :) Tako da, lajkujte moju stranicu na FB-u, zapratite me na Instagramu i ostavite ime i prezime u komentaru ! :) I to, sve do 1. septembra. SREĆNO !

* Poštarinu plaćate pri preuzimanju. 

22.08.2015.

Oblaci koje sami moramo da oteramo

O, kako ne volim ovu prazninu i eho tužnih misli koji se čuje kroz nju! Danas je jedan od onih dana kad me apatija uhvati za ruku i vuče od kreveta do kreveta, iz sobe u sobu i šapuće da je sve izgubljeno. Ali, dobra stvar je što miriše na kraj dana, pada veče. Uskoro ću, po ustaljenom ritmu, da se istuširam, pustim neki film i legnem ranije. Naspavaću se i sutra će svanuti jedno bolje jutro. Mora tako! Iako trenutno vidim sve kao crno i belo, znam da je život najčešće siv. Proklinjem što nema sunca, huškam ga protiv oblaka. Nadam se nekom svetlijem jutru. Oblačim haljinu. Onu lepršavu. Omiljena pesma ispunjava moju sobu, pa moje misli. Biće sve dobro. Sutra, jutro će biti sunčano. Ja ću biti pozitivna i nasmejana. Ostaću dosledna sebi i ni zbog koga neću da se menjam. I kao takva, jedva čekam da dotrčim u nečiji topao zagrljaj. Da me vrti, podiže i golica poljupcima. Čeka me znam. A ja neću da me vidi tužnu. Znamo, sunce svakog jutra izađe. Ali često je u nečijim očima previše oblaka koje moramo sami da oteramo.



20.08.2015.

Book review : Branko Milenković - Ispovest iz harema

Kad sam bila mala mnoge knjige na polici su bile zabranjene. :) Ali, ja ne bih bila ja kad bih samo to tako prihvatila. I mislim da sam bila u pravu, makar i taj jedini put kad nisam poslušala mamu. Ostala bih uskraćena za lekciju života. Ne veruj svim ljudima. Sto puta proveri jednom seci.


U pitanju je ispovest jedne Beograđanke i verujem da većina vas zna da se radi o knjizi Ispovest iz harema. Ovu dirljivu ispovest napisao je Branko Milenković. Nažalost, njegovu biografiju nisam uspela da pronađem, pa ukoliko neko ima neku informaciju može da je ostavi u komentaru. :)



Stigne vam ponuda za posao iz snova i vi prihvatite. I onda se igrom slucaja nađete u nekom snu, ali to nije vaš san.  Četiri godine provedete u arapskom haremu. Dubaji postaje vaše stalno prebivalište, ali ga gledate samo kroz prozor. I ne znate šta će se destiti dalje. Čekate poziv Gospodara. Potajno se nadate begu ali unapred znate da su šanse male. Hoćete li kraj dočekati tu ili vas sudbina šalje dalje? Koliko se ostaje tu? I ko je On?

Potresna ispovest. Poučna priča. Bravo za hrabrost. Bravo za istrajnost.

                                                                                                                   PHOTO : Google
Linkovi :

DELFI knjižara

Legenda, 2002



19.08.2015.

Pokupi ono što je ostalo od nas

Sklapam oči umorne i nadam se boljem. Danima tako, noćima isto. Tišinu ganjam dozivanjem tvog imena, bes gušim u sopstvenim jecajima, i kad sva ta oluja prođe ostanem sama sa tugom. Tada već padne veče, kobno za moja negativna razmišljanja. Klonem. Ostanem nema. Ne mogu da se setim utešnih reči, pa ponavljam u sebi da će i ovo jednom proći. I držim se za tu rečenicu kao da je oslonac pri mom padu. Ublažavam svoje stradanje stvarima koje volim. Tražim pozitivne misli u dubini svog srca. Nekada uspem, nekada još više potponem kad shvatim da u njemu više nema ničeg. Prazno. Koliko god budem bila loše znam da će prestati. Biću bolje. Ali isto tako znam, čak i kad budem bolje faliće jedan deo mene. Taj deo nikada više neću pronaći, najvažniji deo. Ti možeš pronaći mene. Znaš gde sam. Pokupi sve ono lepo što je ostalo od nas. Dođi dok nije kasno, čekam te. 



15.08.2015.

Book review : Karen Tompson Voker - Doba čuda

Veoma mi je drago što vam se svideo moj prvi post na temu knjiga koje sam pročitala! :)

Od sada će te takve postove češće čitati na mom blogu.  Juupiii! :)


Za danas sam vam pripremila priču o vremenu. Zemlja se sporije okreće. Dan traje duže. Sve to utiče i na ljude, ali i u prirodi. Iako se dani i noći ne smenjuju uobičajno, na dvadeset i četiri sata, život ne može da stane! Kako se u svemu tome snalazi Džulija koja živi u Kaliforniji? Da li dolazi smak sveta? Ili televizija i novinari šire lažne informacije? Kome verovati? Može li se negde pobeći? Postoji li sigurno mesto? Da li život i dalje ima svoj smisao? Treba li se predati? Ili se ipak nešto može uraditi? 


Karen Tompson Voker je rođena u San Dijegu, u Kaliforniji. Studirala je engleski jezik i kreativno pisanje, takođe u Kaliforniji na univerzitetu UCLA. Pisala je i za univerzitetski  časopis Dejli Bruin. Nakon toga preselila se u Njujork kako bi nastavila usavršavanje. Roman o kojem ću vam ja pisati zove se Doba čuda i, negde sam pročitala, da ga je pisala ujutru, pre odlaska na posao ili ponekad dok se vozila metroom. 2011. godine dobila je nagradu od strane časopisa posvećenog vizualnoj umetnosti i književnosti Bomb. 

PHOTO : Google

Šta drugi kažu o knjizi : 



" Čarobna knjiga koja kao da nam šapuće da čak i kad zla kob zahvati ceo svet, naši životi ne gube smisao. " 

                                                        Minnesota Herald Tribune

" Evokativna i poetična, knjiga koju ćete zavoleti od prve stranice. "

                                                              Huntington News

"Ispričana jednostavno ali sa velikim umećem, ispunjena izvanrednim metaforama, ova priča odzvanja velikim i malim istinama. "

                                                                Kansas City Star



Šta ja kažem o knjizi : 


Džulija, glavna junakinja uskoro slavi rođendan. Sa svojih jedanaest godina susreće sa čudnim fenomenom. Zemlja usporava. Dani i noći traju sve duže. U novonastaloj situaciji, ona proživljava stvari tipične za devojčicu njenih godina. Menja prijatelje. Upoznaje prvu simpatiju, prvu ljubav. Ona se zaljubljuje, brak njenih roditelja je u krizi, dani postaju sve duži. Postavlja se pitanje hrane, vode, opšteg opstanka vrste. Bliži li se smak sveta? Ili je to samo prolazna faza kroz koju Zemlja prolazi na svom putu oko svoje ose? Pošto se ništa ne može učiniti da se stvari isprave, treba se navići na ono što se dešava. Ali, kako ? Trebali nastaviti svoj život dalje? Ili treba čekati da dođe smak sveta? Ludi odlaze. Traže mesto na kojem će se sakriti od onoga što dolazi. Ali, šta je to? Može li se sve vratiti u normalno stanje? U trenutku kada Džulija donosi važne odluke dan traje nedeljama. Ona se trudi da razmišlja o budućnosti što više može, iako je ona u tom trenutku isuviše neizvesna. Odlučuje da postane lekar. Da li mi prolazimo? Ili samo vreme prolazi pored nas? 

Linkovi : 




14.08.2015.

Book review : Peni Vićenci - Nikad bolje

Oni koji čitaju moj blog od samog početka znaju da osim što pišem jako volim i da čitam. Odlučila sam da poneki post bude o tome šta sam pročitala, šta bih volela da pročitam i naravno o mojim utiscima o pojedinim knjigama. Znam, da danas nema mnogo onih koji vole knjige i uživaju u čitanju istih. Ali, sigurna sam da među vama postoje knjigoljupci. Takođe, volela bih da one koji ne čitaju puno navedem da to promene. :) 

Postovi o knjigama biće opušteniji, sasvim drugačije napisani. Trudiću da kroz njih imamo neki kontakt, vi i ja u razmeni mišljenja. Ubuduće neću praviti ovako duge uvode, ovo je samo zbog prvog posta ovakvog tipa. 

Nikada ranije nisam čitala romane ove autorke. U pitanju je britanska književnica, Peni Vinćenci. Rođena je 1939. Udata je, ima četiri kćerke, živi u Londonu. Svoju prvu knjigu napisala je 1989. pod nazivom Sveti gresi . Ova,koju sam ja čitala nosi naziv Nikad bolje i jedna je od petnaestak koje je za sada napisala.
PHOTO : Google

Svi mi znamo da su saobraćajne nesreće nešto jako traumatično, kako za posmatrače tako i za učesnike. Iako na vestima ili u novinama često imamo priliku da vidimo potresne prizore ostajemo uskraćeni za mnoge informacije. Šta se dešava sa tim ljudima nakon nesreće? Kako sa životom nastavljaju oni koji nesreću, srećom, prežive? Kako ostavljena trauma utiče na njih a kako na ljude u njihovoj najbližoj okolini? Šta je dovelo do nesreće? Nose li krivicu sa sobom oni koji su preživeli? Kako je sve to izmenilo njihove živote? Može li iz jedne takve traumatične stvari da se rode i neke lepe stvari? Ukoliko je ovo o čemu ste nekada razmišljali ovo je idealna knjiga za vas!


Šta drugi kažu o knjizi :


" Očaravajuća knjiga koja slama srce. "

                       Mirror 

" Delo koje se ne ispušta iz ruku, roman o nadama i snovima, preprekama i tajnama, ljubavima i željama. "  

                  Woman and Home

" Štivo koje će vas sasvim zaokupiti i ispuniti zadovoljstvom. "

                              Heat



Šta ja kažem o knjizi :

Ovo je jedan od romana koji me bukvalno ostavi bez teksta nakon pročitane poslednje sranice. Prvo što sam rekla bilo je Vau! Trebalo mi je par dana da sredim utiske. Toliko toga sam preživela zajedno sa likovima iz knjige. Radovala sam se zajedno sa njima i zajedno sa njima tugovala. Svi oni postali su moji prijatelji. U nečijim pričama sam se pronašla, nekoga osuđivala, a nekoga subjektivno branila. Bila sam, čitajući ovu knjigu, svedok jedne strašne saobraćajne nesreće. Bila sam prisutna ali nisam znala šta se zaista dogodilo. Ko je pobegao sa mesta nesreće i zašto? Ko je rasturio sopstveni brak? Ko je zakasnio na sastanak sa srodnom dušom iz mladosti? Ko se pokazao kao heroj a ko kao kukavica? Zbog čega ljudi izdaju svoje prijatelje? Kada lažemo? A kada to govorimo istinu? Da li od naših postupaka zavise tuđi životi? I da li u ovoj priči može biti srećnog kraja? Da li su neki od likova nastavili svoj život od pre? Šta ih je spojilo, a šta  ih to deli? Da li su neki od njih sazreli? Puno je paralelnih priča, puno likova, ali je roman napisan vrlo lagano. Nećete se pogubiti u radnji, ali biće neizvesno do samoga kraja. Tako je zanimljivije, zar ne ? Vrlo blisko i sa empatijom napisano, od prvog do poslednjeg pasusa. Nadam  se  da će te se odlučiti da  pročitate ovu knjigu, spoj različitih sudbina u jednu sudbinu - saobraćajnu nesreću na auto-putu.


Linkovi : 







09.08.2015.

Uzalud se nadam

Uzalud se nadam tvom dolasku. U susret meni, bar ovih dana, samo naleti tuge i besa idu. Tako kažu, mora. I nekako izlazim na kraj sa ta dva čudovišta jača od mene. Služim se raznim trikovima da me ne savladaju. Povučem se u sebe pa ih napadnem svim silama. Skupim snagu u obe svoje šake pa na putu do njih sve prospem u vetar. I onda sedim, plačem. Pa opet ustanem, naoružam se osmehom i osvajam neki novi svet. Na meni se ne vidi. Po mom ponašanju se ne oseća nikakva promena. Možda sam malo tiša, mnogo više razmišljam nego što govorim. Češće sam u sobi nego napolju. Teško zaspim. Još teže mi je da se probudim. Ali osim toga, ništa više. Izvan mene tako je lepo, sunce, vedro nebo i miris spokoja. Ne dam se. Ipak, ponekad se nadam tvom dolasku. Ceo taj scenario imam u glavi. Od početka do kraja, tvoj lik, osmeh, pokreti. Realnost me brzo uhvati na tom putu maštanja, i stegne jako svojim obručem istine. Nema. Te. Više. Prolazi još jedan dan bez nas.


07.08.2015.

Prošlost je prošlost

Prošlost je prošlost. Tu treba i da ostane. Stalno pravim grešku vraćajući se na mesta tuđih zločina. I uvek, pokušavajući da ispravim tuđe greške, pravim veliku grešku. Ne zanimaju me više ljudi koji su me izgubili ili oni od kojih sam otišla. I ja, kao i oni smo imali svoje razloge. Ne kajem se, ni zbog jedne svoje odluke jer sam uvek htela njome samo najbolje. I to ne uvek za sebe, već, ukoliko je moguće, za sve. Vaspitana sam da delim, pa dajem sebe i šakom i kapom. Delim svoja osećanja, na licu mi se čitaju sve emocije. Iskrena sam, i ili volim nekoga ili ga ne volim. Kod mene nema između, ali zato ima bezbroj drugih šansi. Uvek se do sada pokazalo da su to šanse da se još više padne u mojim očima. Ljudi su nemilosrdni. Otimaju vam sve ono što misli da vredi. A najviše vaše živce. E, ja se više ne dam ! Tako sam odlučila. Neće moja suza i moj loš dan promeniti nešto. Taj neko zbog kojeg je meni teško na mene ni ne misli. I, zašto bih ja, zdrava i pametna, svoje dane zvala tužnim danima? Prošlost ostavljam u prošlosti, i idem dalje. Okrenem se samo kad me neko doziva. Ne vredi, moraš sebe voleti najviše.Mesta na kojima nisam bila srećna i ljude sa kojima nisam mogla da budem zadovoljna sam napustila. I verujem, da je rekao da će se promeniti ja bih ostala. Samo da je izgovorio to. Pustio me je da odem. I ne krivim ga ni za šta. Opraštam mu sve. Ali nisam sigurna da li će moći sebi da oprosti kada shvati ono što sam mu govorila. I znam, da mu je stalo, uradio bi nešto. Boriš se valjda za ono što voliš ?! Mene sadašnjost zanima. I mislim da sam na pravom putu. Ona je pre budućnosti. A tamo sam krenula. 




06.08.2015.

Počast, ljubavi toj

Gasim svetlo. I u širokoj beloj majici prilazim tvojim sjajnim očima. Na njoj je tvoj miris. A u sobi se oseća tvoj način života. I danas, zamišljam često kako se budiš i kako ležeš u isti taj krevet u kojem smo se probudili zajedno. Sa nama su se probudila i neka drugačija osećanja. I prvi put sam osetila toplinu i u tvom glasu i na vrhovima tvojih prstiju. Sedimo na ivici kreveta, i ništa se ne čuje sem automobila koji prolaze ulicama. Šapućemo. Gledam te i jedino što želim je da me privučeš ka sebi, da me grliš dugo i pričaš o nama. Sigurna u tvom naručju mirno sam zaspala. Tek ponekad me trgne iz sna tvoj pokret. I onda, nasmešena, setim se da si pored mene. Nastavim, zatvorenih očiju, da te volim, da volim tvoje ruke, tvoje srce i tvoj smeh. I ponekad kad me pitaju kako sam, sad kad te nema više, ja kažem da sam dobro. I svu snagu sveta upotrebim za majušni osmeh. Ali oči mi se ne smeju. I onda ćutimo tako, da odamo počast, ljubavi toj.


05.08.2015.

Svetla da se upale



Samoća ponovo nadolazi. Kao plima. Kao nepozvan gost. Ne govori mi ništa. Samo se sklupča pored mene. Stegne me obema rukama i ćutimo zajedno. Svaki put me iznenadi, pa i sada u šoku, tačku na zidu uporno posmatram. Mesečina prodire kroz prozorsko staklo.Vidim senke na zidu. Pokušavam da oteram samoću. Mislima. Pogledom. Ali noćas je baš uporna. Ustajem iz kreveta i sada obgrljenih kolena sedim na ivici. Pokrivena prekrivačem, a njegova postava kao da čuva sva moja sećanja. Ona me grle. Između nas je veliki kanal vremena. Prošlost. Vuče me svaki put kad krenem napred. I znam, moram polako da koračam. Ali uporno žurim. I nigde ne stižem. Bežim od nje. Ali me saplete  nit samoće kad sunce ode na počinak. Neću da plačem. Mogu bar jednom i pred samom sobom da odigram ulogu  jake  žene. Kao pajac, razmazane  šminke i setnog pogleda, na bini od leda, stojim. Čekam da se upale svetla, da ode.

PHOTO  : Aleksa Talevski Photography

03.08.2015.

Za neka bolja vremena

Nedostaješ mi. Ali znaš, kao što i ja znam, da ti to neću reći. Možeš da me kriviš zato što sam otišla ili da osećaš olakšanje. Svejedno mi je. Otišla sam da bi ti pošao za mnom. Ali kad se okrenem, ne vidim ti ni senku čak. Znala sam da nećeš krenuti za mnom. I to je jedina moja krivica. Znala sam da nisi dovoljno jak. Nije mi bilo dovoljno da me voliš. Tražila sam da mi to i pokažeš. Molila sam za poneku nežnu reč. Jer, ako moram da kažem : " Reci mi nešto lepo" znači da mi to nedostaje. Bilo je nezamislivo bez tebe, ali sad se snalazim. Daleko od toga da sam dobro. Ali imam svoj mir. Čuvam nam uspomene , za neka bolja vremena. I iako još uvek želim da se budim na tvom jastuku u tvojoj majici, odustajem od nas. Ludost ili hrabrost, možda oboje. Nisi mi dao razlog da nastavim. Nisi rekao izvini kad je trebalo a znaš da bih ti sve oprostila. Danas opraštam sebi. Sve što sam ti rekla, sve što sam ti prećutala, sve opraštam. I sa nadom, duboko u srcu, ne zaboravljam te.



01.08.2015.

Njegova pesma

U dubinama njegovih očiju,
Budim se i spavam.
Dodirujem šakama njegovo lice.
I sve što želim je da u polutami
Delimo zagrljaje i poljupce.

Njegova koža tako je meka
I na leđima raspored mladeža ispod mojih prstiju.
I dah na mom vratu.
I te kazaljke na satu
Koje želim da polomim.

Jer sve što je između nas su misli.
Reči.Ideje.Planovi.
I sve što imamo su snovi.

Dodir njegovih usana.
Miris.Zvuk koraka.
I ja,nasmejana kad se pojavi.
Tih par sati kad smo zajedno.
Sreća.

Nema ga sad ovde.
Samo želja za njim guši moje nade.
I ta patnja i bol.
I suza neka,koja se prikrade.

Zabranila sam svom srcu da plače.
Tešim ga sitnicama koje sam imala sa njim.
Ali nekad toliko zaboli praznina.
Sve jače,i jače...
Da više ne znam gde ću sa tim...

Sklad naših duša traži sklad naših tela.
Da provučem svoje prste između njegovih.
Da postanem boja i cela.
Da sivilo nestane putem očajnih.

Trudim se svim silama
Da se održim budnom.
Da previše ne sanjam o nama.
Ali noć je zla pa zamišljam često.
Mi.Dodiri.I polutama.

Do našeg susreta doći će opet.
Jer ludi smo oboje za onim što u stvari
Plod je naše mašte kada noć padne.
I onim što zamišljamo u svojoj glavi.

On voli me nežno rečima.
Osmehom ulazi u srce moje.
I zna da ono u mojim grudima
Može da zove SVOJE.

Plašim se tuge.Čekanja.
Izdaje me srce stalno lomljeno.
Možda odem jednom daleko od nas.
Pa opet bude slomljeno.

Možda odustanem jer je teško.
Mada kukavica nikad nisam bila...
Ali ko može da obeća meni
Da opet mogu da izrastu krila.

Jedino njegov glas ume da me zadrži.
I kad poželim da pobegnem od nas
On me jako u mislima zagrli
I pridrži ono što je ostalo od nas.

On je daleko čini se miljama.
A opet ga osetim kad sam sama.
I svakog jutra bez nade se budim
A opet verujem njegovim nadama...