04.09.2015.

Jel si se pretvarao da me voliš ili se sad pretvaraš da me ne voliš?

Gledam u daljinu. Smešim se. U mojim očima nema više sete, na mom licu ne vidi se tuga. Prerasla sam te. Ne trebaš mi više. Odbacujem loše emocije koje si sa sobom doneo. I radujem se svojoj odluci o odlasku. To je bilo nešto najbolje što sam mogla da uradim za sebe. Znaš li zašto? Zato što nisi pošao za mnom. Zato što nisi pitao da ostanem. Zato što nisi bio tu kad je trebalo. Zato što si ćutao kad je trebalo nešto lepo da kažeš. Zato što si bio tu, a nisi bio prisutan. Nisi me poznavao, mislio si da me poznaješ. Zbunjivao si me. Hladio si moja osećanja. Bežao bi čim bih se ja približila. Tolika pitanja sam sebi postavljala. Ali više se ne pitam. Odgovori su mi beznačajni, ma kakvi oni bili. Jedina je istina da sam ja dobro. Bolje nego što sam bila čak i pre nego što si se pojavio. Videla sam u tebi ono što ti ustvari nisi. Bio si samo projekcija mojih želja. Čak i da si imao neka osećanja prema meni bila su bleda, pogrešna i mlaka. I lepo si rekao da meni to nije dovoljno. Stidi se što tako malo nisi umeo da mi priuštiš. Nemoj mene da kriviš. To što sam te se odrekla bio je znak koji ti nisi prepoznao. Bilo je to jedino rešenje. Nisi prepoznao molbu u mojim očima. Moju ljubav si uzeo zdravo za gotovo. Uvredio si me. Ponizio. Oprostila sam. Uzdigla se iznad tebe. Ti samo misliš da si čovek, ti si samo meso i samo krv. Bezličan. Led. Čelik. I ja shvatih konačno da samo retki cvetovi mogu izrasti u pustinji. Ja nisam taj cvet. Nisam divlja. Za mene je pravi muškarac onaj pored koga mogu da dozvolim da budem slaba. Onaj koji tu slabost neće iskoristit protiv mene kao što si to ti uradio. Ne postavljam sebi više pitanja, odgovori me ne zanimaju. Mada, postoji nešto u šta nisam sigurna... Jel si se pretvarao da me voliš ili se sad pretvaraš da me ne voliš?

Нема коментара:

Постави коментар