01.09.2015.

Zaboravila sam da postojim i ja

Nisam htela da vreme stane. Htela sam da ga vratim. A znajući da su obe te opcije nemoguće, razmislila sam malo. I shvatila sam, bol neće biti manji. Čak ni vremenom, neće se smanjivati. Vreme ne leči rane. Samo nam pomaže da se naviknemo. Shvatila sam, treba naučiti živeti sa tim da te nema. Nisi moj. Mada u posedovanje ne verujem. Nisi tu. Ali ja i dalje postojim. Negde između prošlosti i budućnosti. U toj sadašnjosti, praznoj i tihoj. Ali ja idem dalje, kao što ti ideš dalje. Bitno je samo da taj teret koji nosim usput bude što manji. Moram da  se oslobodim krivice, i potrudim se da je ne prebacim na tebe. Jer, oboje smo krivi.  Prećutali smo, a ipak i rekli sve što nismo smeli.  Za uzvrat, dobismo tišinu. A ja dobih, iznenađujući osećaj mira. I sa svakim novm danom sve mi je bliskiji. Bolje se slažemo iz sata u sat. Previše sam dana potrošila brinući o nama. I potpuno sam zaboravila, da postojim i ja. Mala ja. Velika ja. Tužna i srećna. Ovakva ja i onakva ja. Ona koja zaslužuje pažnju i ljubav. 

Нема коментара:

Постави коментар