08.09.2015.

"Polako, strpi se. Ne žuri. Razmisli."




Slušam glas na dnu svog srca koji mi kaže da čekam. "Polako, strpi se. Ne žuri. Razmisli. " Bunim se. Pokušam da objasnim razlog za bunt. Ali on ponovo šapuće nežno : " Čekaj. " Imam poverenja. Verujem sebi. Verujem glasiću svog srca. Ipak, pomalo sam zabrinuta. Danima već čekam. Danima želim. Jedno te isto prebacujem iz glave u srce. I čekam, mirna sam i strpljiva. Ali, danima nema naznake, nikakvog traga. " Sačekaj još malo. " Ispunjavam dane sitnicama, hranim svoju dušu vrednim stvarima. I čekam. Ništa ne preduzimam. Sve što je moglo ja sam uradila. Doći će dan za ubiranje plodova, znam da će biti tako. Mada mi teško pada bespomoćnost, nemogućnost da uradim nešto, da ubrzam stvari. Sve sam već uradila. Bila sam ljuta. I oprostila sam. Bila povređena. Bila sam tužna. Oporavila se. Dozvolila sam da mi padne samopouzdanje pa ga vratila na staro. Osećam se bolje nego ikad. Jaka sam i hrabra. Ali mi čekanje ne ide. Hoću sada i odmah sve ono što želim. Plašim se da nema vremena za čekanje, nestrpljiva sam. " Još malo. " govori mi glasić. Mirna sam. Puštam mu da preuzme kontrolu. Čekam. Sanjam i čekam. Maštam i čekam. Uživam u iščekivanju lepog. Nadam se najboljem. Sama sebi sam najveća podrška i izvor snage je u meni. Svoju energiju koristim na najbolji mogući način. Borim se. Ne dam na sebe. I dok uživam u novoj sebi, čekam. 

Нема коментара:

Постави коментар