18.09.2015.

Na nuli.

Svaki novi dan, novi je korak ka budućnosti. A svaka noć korak dalje od prošlosti. Ali ja moju prošlost nosim sa sobom. I u snovima i na javi.  Uvek je tu. Da su to bar samo uspomene. To je čitavi teret na mojim plećima. Još uvek živim tamo gde se nikada neću vratiti. Zarobljena sam u staklenoj kugli. Smešim se da je razbijem. Ali ne pomaže. Trudim se, ali je teže nego što sam mislila. Ne vide oni što stalno me gledaju , ne čuju oni kojima stalno pričam. Krijem ono što iznutra grizre moje srce. A spolja pokazujem samo ono lepo. I više lažem sebe nego druge, druge ne zanima to. Svakoga dana postavljam hiljadu novih pitanja. Odgovori beže od mene. Nalaze se tu nege, u vazduhu. U onoj napetosti kad te sretnem, a pogledi nam se ne sretnu. Ne umem da ih pročitam, zbunjuje me ono što i dalje osećam, i ono što ti nikada nisi osećao. I ne znam šta me više boli, to što sam živela u lažima, ili to što sam mislila da je sve bilo istina. Mi smo bili ono što sam ja mislila da smo. A na kraju je ostalo ono što ustvari i jesmo. Dva stranca. Nikad nismo išli uzlaznim putem, ja sam pravila planove ti ih sabotirao. Ko je više izgubio jasno je. Onaj koji je više imao. Meni je sve falilo. I, i dalje mi fali. Ja ništa nisam dobila. Ništa ni izgubila.

Нема коментара:

Постави коментар