01.12.2015.

< 212 >

Ispod vedrog neba i mape od zvezda, i ispod koraka naših laganih, šuštalo je lišće. Staze bile su mračne, a pogled na grad osvetljen i tih. A mi? Mi smo hodali jedno uz drugo, kao da se znamo od početka. I taj početak, kao da je bio odavno, godinama unazad. Kao da smo se, eto, slučajno sreli ponovo. I kao da su godine prošle od našeg poslednjeg susreta. Ne prepoznajem tvoje telo, ali prepoznajem ti dušu. Oči su ti svetle. Ruke spremne za oslonac,ali razum kaže da te ne poznajem. Pomalo oprezno, gubila sam oprez. Možda si primetio, jer ja jesam...to kako, kad nam se pogledi sretnu ne možemo dugo da izdržimo gledajući se. Zbog varnica između nas? Možda si primetio, kako nas neka sila  približava jedno uz drugo čak i kad se  trudimo da budemo na pristojnoj razdaljini...Zbog želje? Ne mogu te nazvati strancem jer su nam se duše prepoznale. Ponekad čak mislim, sanjala sam. I da sam umislila kako smo gledali drveće u ogledalu jezera. A onda te sretnem kad se najmanje nadam. Pogledi nam se pronađu. Tek tako, prođemo jedno kraj drugog. Dva stranca, nepoznata tek. Ali nešto ostane u tom vazduhu između nas. Ne mogu da prestanem da mislim. Ne znam da li ti misliš. I ne znam da li o istom razmišljamo. Ostali smo nedorečeni, uzalud se borim. Toliko sam tvoja, toliko ti pripadam. Toliko toga želim da ti kažem. Pitanje je samo, želiš li da me saslušaš? 
PHOTO by : We Heart It

Нема коментара:

Постави коментар