31.12.2015.

< 223 >

Podižeš me u visine, pa me  snažno tresneš o pod. Držiš me uvek između. Između vremena, između prostora, između onoga što daješ drugima. Uvek sam na čekanju. Nikad prva. Hraniš ranjenu zver u meni lažnim obećanjima. A onda me držiš gladnu, danima. Mučiš moje telo, i moj duh. Ostavljaš me, pa mi se vraćaš. Ne znaš šta želiš. Ne vidiš svrhu. A opet, opet isto. Vrtiš u krug jedne te iste rečenice. Ni ne počneš da govoriš ja znam šta ćeš reći. Muka mi je ! Odlazi ! I ponesi sa sobom sve ono šta si, sve ono što nisi, sve ono što sam mislila da jesi. I ne okreći se. Ne gledaj me nežno, ne gledaj me tužno. Nećeš videti iste oči, u njima nema sjaja. Ostao je samo plamičak , više da te uplaši nego pruži nadu. Jer, koliko sam ja to jača od tebe kad podnosim sve što radiš? Jer, koliko sam hrabra kad i dalje verujem u bolje sutra? I najzad, koliko sam čovek više od tebe kad ti uprkos svemu opraštam?

PHOTO by : Pinterest 

Нема коментара:

Постави коментар