19.12.2015.

Pismo sebi

Uvek sam pisala drugima. Ili o drugima. Uvek sam brinula o tuđim osećanjima, uvek pokazivala kako se osećam. Večeras, ovo pišem sebi. Sve ove godine sam se trudila da budem najbolja u onome što jesam. Bila sam najbolja prijateljica, i ta moja prijateljska ljubav prerasla je u sestrinsku. Ona je otišla, ne pitajući koliko je praznine ostavila za sobom. Da prođe duplo više godina koliko smo se družile, ne mogu da zaboravim... Oprostila sam joj sve trenutke u kojima nije bila tu a bila je potrebna. Oprostila sam sve što je krila, sve što je prećutala. I način na koji me je izbacila iz svog života, sve joj opraštam. Uvek će me boleti taj deo odrastanja, ali izdržaću. Očigledno, to što mi je bila potrebna više nego ja njoj govori mnogo o tome zašto je otišla. Imala sam jednu ljubav. Najveću na svetu. I niko mi ne može reći da je dovoljno prošlo, da ne treba da se sećam. I niko mi ne može umanjiti sve ono što sam tada osećala. 


I on je nestao. 


Pobudio se sa drugačijim karakterom. Više nije isti. A ja i dalje ponekad danima živim u prošlom vremenu, sve dok me sadašnjost ne ošamari svom jačinom. Jer, vreme prolazi... Oni su krenuli dalje. I ja sam. Ali više ne idemo istim korakom. I ko me pita za sve snove koje sam sanjala? Svi ti planovi koje sam imala sa njima? Niko me ne pita! Ponekad poželim da ne napišem više ni jedan pasus, ni jednu rečenicu, pa čak ni reč. Ponekad poželim da se zatvorim kao staklena kutija, da postanem hladna kao led... Ali to nisam ja! Ja sam ovo. Ja sam iskrena, osećajna i krhka. To ne mogu da promenim, ali učim da kontrolišem. Pišem ovo sebi, da imam na jednom mestu sve ono što me je najviše povredilo, da sve to držim pod kontrolom, ali da sebe oslobodim. Moram da ispunim prazan prostor rečima, i ispraznim mesto u srcu za neke nove ljude i osećanja. Toliko toga sam želela, a ni za šta nisam imala dovoljno vremena. 


Ponekad ne znam da li su svi ti ljudi umrli ili sam možda umrla ja... Ne želim da se sećam. A opet, tako se čvrsto držim za stvari koje su bile i koje se nikada neće vratiti. Držim se za reči, a danas ljudi govore tek da bi nešto rekli. Iskrenost je pod znakom pitanja, sve ostalo takođe. Ja tražim tako malo. Ali čak ni to ne mogu da dobijem od onih koje ni to malo u sebi nemaju... Znam. Moram da budem jaka, i da u ovakvim trenucima  naučim da podignem sebe. Ne mogu uvek to da očekujem od drugih. Pišem ovo sebi. Da zapamtim da nikad ne dajem previše sebe drugima, da uvek budem dosledna sebi. I da nikada više ne dozvolim da mi neko drugi bude važniji od mene same. Od ovog trenutka, od ove sekunde za mene ne postoji ni jedna prepreka. Ako želim da zaboravim, zaboraviću, ako ipak ne mogu, naučiću da živim sa tim. 

PHOTO by : Pinterest 

2 коментара: