19.02.2016.

< 240 >

O sreći ne pišem često i retko je spominjem. Njeno ime, grad i ulicu nikome ne govorim. Tamo gde stanuje, tamo sam ostala da živim. I već godinama tako... Ovde sam, a tamo. Noćas nisam mogla da zaspim. I noć pre nje. Muče me daljine, one između srca. Muče me slike iz gave za koje više nisam sigurna da li su se dogodile ili sam ih izmislila. A posebno pamtim jedan trenutak... Stojimo na kiši.

Dođi.

Tu sam.

Bliže.

Pa tu sam.

Nisi mi dovoljno blizu.

Jesam.

Nisi. Daj mi ruku.

Evo ti obe. Poljubi me ako smeš.

Od tada volim kišu. Od tada kad god pada ne mogu da ne mislim na tebe. Jel to moje prokletsvo? Ko me to kaznio? Hoću li ikad da zaboravim da se sećam? Hoću li na svaku kap da budem osetljiva? Kome sam nepravdu učinila pa o sreći ćutim iz straha? Sunčanim danima mi nedostaješ. Kišnim ne prestaješ. Čime da popunjavam praznine? Zavaram se na trenutke. Ali srce do tebe uvek pronađe put. Ti živiš u meni, iako te odavno nema. Svoju sreću ne objašnjavam često, retko o njoj govorim. Kako da im objasnim da i sreću i tugu zovem imenom tvojim? Kako da priznam da ti šapnem u sitne sate, isto što i ti meni tog kišnog letnjeg dana...


... Dođi. 
                                                   PHOTO by : Pinterest

17.02.2016.

< 239 >

Htela sam tebi da trajem, tebe da volim, ti da me čuvaš. Često sam sanjala tvoje ruke, oči i kosu. Ponekad prođe neko sa tvojim mirisom, i udahnem tvoj parfem. Nigde te nema, a svuda te ima. Htela sam pored tebe mirno da spavam, našim jutrima da se radujem, ti da me imaš. Sad, ne mogu da spavam, ne mogu da se budim. Htela sam da imam tvoju pažnju, ljubav, vreme. Ali kažu ne možeš mi dati nešto što nemaš. Mnogo mi pričaju, mnogo mi te brane. A ja te i nemam. Znam to. Ali često se setim vremena kad smo se imali. Kad se setim, to bude iznenada i smešim se, ali osećam bol. Želim da me oslobodiš. Želim istinu. Želim da čujem sa  tvojih usana realnost pojačanu do maksimuma. Želim da mi odzvanja, kao upozorenje, kao signal za beg. N E  V O L I M  T E  V I Š E . Ali ti ćutiš.  Ostavljaš me u neznanju, u agoniji. Hiljadu pitanja postavljam sebi. Ponekad želim da stavim tačku i na moje pisanje, da ne pišem više o tebi. Medjutim, ti nadolaziš stalno. U vidu reči, u vidu inspiracije. Ponekad stvarno poželim da te više nikad ne opišem, napišem, ispišem... Ali zar to ne bi bio zločin, ubiti nekog koga voliš? 
PHOTO by : Pinterest

13.02.2016.

< 236 >

Mi smo uvek bili rečenica sa tri tačke. Ćutanjem bismo radije ubili jedno drugo, ali dve poslednje tačke ne bismo obrisali. Ulažemo napor u zaborav, ali ne zaboravljamo. Uvek smo birali kraj, ali nismo i nove početke. Bili smo odlučni, ali bi se lako pokolebali. Nikada nije trebalo mnogo... Dodir, pogled, reč... Lakše je bilo plakati zajedno, nego se truditi da uspemo. Lakše je bilo prećutati nego vrisnuti svoja osećanja. Koliko smo puta jedno drugo ubili zbog toga? Kad odustanem ja i kad odustaneš ti hoće li konačno biti vreme da se oprostimo? Ili ćemo uvek hraniti nadu sećanjima koje guta prošlost? Vraćam se nazad i pišući o tebi. I misleći. I pričajući. Uvek je bilo lakše vratiti se nego nastaviti dalje. Prošlost nam obrisa sve loše uspomene. Ponekad noću i dalje, osetim tvoju ruku preko mojih bedara, i osetim tvoj miris, dah. Svesna sam da te nema. Ostalo je samo ono što pamtim. A zapamtila sam sve. Miris tvoje kose kad pokisnemo, čvrstinu tvog dodira kad me podigneš, zagrljaj, poljubac, sve pamtim... A toliko želim da se ničeg ne sećam...
PHOTO : Pinterest 

10.02.2016.

< 235 >

Sedimo u tom mraku, na sred puta. Kraj nas prolaze neki drugi životi, neke druge priče. A ova naša, bez kraja, prerano se završila. Stalno gledamo druge kako idu napred, prolaze kroz mrak, ali iz njega i izadju. Mi ostajemo da čekamo, ali ja više ne znam šta je to što nam ne dolazi. Pravi trenutak? Pravo vreme? Delim sa tobom isti teret, iste ožiljke. Ali oni nisu manji, dupli su. Gledam te i znam. Sve znam. Želiš isto. Iz navike mi stavljaš med u čaj, kao ranije, mnogo ranije. I mene to razgali. Jer, žena sam. Žena što voli. Stavljaš šaku do moje, i prstom okrzneš moju šaku, i ja znam koliko jako želiš da me ponovo držiš za ruku. Više me ne plaši vreme koje prolazi, već to što mi prolazimo. Koliko još puta treba da se sretnemo da bismo shvatili? I ako nam nije sudjeno zašto se uporno vraćamo na početak? Zašto osećam u vazduhu ono što mislim da i ti osećaš? Koliko još pogrešnih ljudi da upoznam dok mi ponovo ne dođeš? Koliko želja u ponoć da zamislim? Koliko do sreće ima? Ko to računa? Zašto si mi tako blizu a tako daleko? I zašto me ne zagrliš kao nekad? Imam osećaj da nas posle toga ne bi ništa razdvojilo. Veruj mi. 
 
PHOTO by : Pinterest

02.02.2016.

< 234 >

Oduzeo si mi mnogo više od sebe. Oduzeo si mi osećaj sigurnosti, pripadanja, osećaj ispunjenosti, celosti. Oduzeo si mi više od poljupca. Oduzeo si mi osećaj savršenog uklapanja usana. Mnogo više od pogleda, dodira, uzeo si me pod svoje obećanjima a onda me ispraznio umesto da ih ispuniš. I bez sebe sam ostala! Sad imam mnogo više vremena, a mnogo manje načina da to vreme ispunim. Sad imam mnogo više sebe, a mnogo manje tebe da se međusobno podelimo. Ti si navikao da prisvajaš a ja da delim. Zato ja sad nemam ništa, a tebi je ostalo sve.
PHOTO by : We Heart It



01.02.2016.

I am done!

Odustala sam. Ništa dramatično, nikakav teatralni izlaz na velika vrata. Samo malo suza koje sam zadržala za sebe. Za sebe i ono malo zvezda što se vide kroz moj prozor. Ne postoji razlog. Postoji ih mnogo više. Još uvek je sve tako novo za mene. Ali osećam da mora da ispliva na površinu. Sad ili nikad. I mrzim ono kad kažu da se druga vrata otvore kad se jedna zatvore. Mrzim, a opet se tešim time. Užasan kliše, ali ako će mi od toga biti bolje dajte! Dajte sve od čega će mi biti bolje! Jer, ja sam sve probala. Napunila sam stomak, ispraznila oči. I ne znam odakle da počnem. Ne želim da počnem od početka, početak je bio savršen. Kraj me je uništio. A svašta sam morala da prećutim,slažem i zaboravim da bih stigla do ovde. I da sam znala da će kraj biti ovakav ne bih otišla u taj park, ne bih sela na tu klupicu i ne bih dozvolila da me uzme za ruku...taj čovek od leda! Čovek za kojeg sam mislila da je bio i da će ostati moj život. Sada je samo rez na srcu, ožiljak za zauvek. I još mnogo toga je, mnogo toga o čemu još nisam spremna da pišem. Mnogo toga o čemu još nisam spremna da mislim.

Malo mi mrznu prsti i možda bih trebala da se ugrejem. Ali, kako ugrejati slomljeno srce? Ponekad mi se čini da su ovi komadići stakla samo delovi leda, da će se otopiti čim se nalijem šoljom čaja. A onda se setim da su to parčići zariveni duboko u moje srce. I da planiraju tu još malo da ostanu. Koliko god da je bolelo kad su se smeštali u unapred napravljene pukotine, znam da će boleti još više kad ih budem vadila. Jedan, po jedan. Ali znamo da tako rane zaceljuju. Prvo izvadiš ono što ih je napravilo, očistiš ranu i pustiš da zaceli. A ovim ranama će trebati vremena. Prvi komadić vadim tako što donosim prvu odluku. Ne javljam se više na taj broj! Za sve što sam htela da čujem imao je vremena. Za sve što je mogao da kaže a nije, imao je vremena. Za sve što sam ga pitala imao je izgovor ali ne i odgovor. Za sve o čemu je bilo važno da se razgovara imao je vremena. Samo za mene nije bilo vremena. I ni jedno od tih vremena nije pametno iskorišćeno. I zato, ne javljam se na telefon.

Još jedna rečenica, rodjena kao pametna. Treba praštati. Oprostila sam. Više puta, po mnogo puta. A onda je došlo do granice, sve to opraštanje raznih malih i velikih stvari. I moraće ovaj put on meni da oprosti što ne mogu da mu oprostim. I iskreno, ne znam kako će on moći da se nosi s tim.

Nikada on nije bi jači nego što je bio u mojim očima. Gledala sam ga kao spas, kao najbolji mogući ishod. Kao što se gleda u sreću. Sa strahom i željom. Čak i moj, bio je tako nedostižan i svoj. Uvek je bio više svoj nego bilo čiji. Volela sam to. Misleći da je to vrlina.

Sada, znam da je to sebičnost. Ne daje se ni malo ni onima koje voli. Ni onima koji ga vole. Uvek sam, čak i kada je zajedno. Moj čovek. Čovek koji više nije moj, a možda to nikada nije ni bio. Osećala sam te njegove česte odlaske i dolaske. Kao plima i oseka. I uprkos njima volela sam ga. Volela sam ga zbog onog što je uspavljivao i budio u meni. Sva ta lepa osećanja, dugujem njemu. Previše mu dugujem da bih tek tako prestala da ga volim. A osećam celim svojim bićem da treba da prestanem. Zauvek.

Radovala sam se svakom našem susretu! O kako sam se samo radovala... I ta radost mi toliko nedostaje. A znam kad bismo se sad sreli, ne bi se pojavila u svom sjaju. Bila bi to samo sena radosti te. Kao trag od prašine. Par zrnaca  peska. Nešto toliko majušno da ne bi bilo vredno ni pomena. U razlici izmedju te dve radosti pored sveg izgubljenog vremena nalazim se ja. Razapetih osećanja. Na ivici da potonem. A opet na granici da se uhvatim za poslednje što imam. Za nadu. U koju veruju i mnoge beznadežnije patnje od moje. I da je prigrlim svom svojom jačinom. Mada, pravo pitanje je koliko sam jaka? 


Nedovoljno za nov početak. Nedovoljno za neke nove ljude, nove susrete i nova poznanstva. Nedovoljno za novi list. A opet dovoljno da znam da se izdignem iznad svega, kad za to dođe vreme. 

PHOTO by : Pinterest