12.05.2016.

< 255 >

Previše smo oprezni. I samo se vodimo kao dvoje. Zapravo smo, oboje, svako za sebe. Vodimo različite bitke, i ne znam koliko smo na istoj strani. Ti ne pokušavaš da mi se pibližiš već da me odgurneš od sebe. Uspeva ti, jer ti dopuštam. Vidim kako se boriš sa osećanjima. Filozofiraš. Objašnjavaš mi. Paziš na reči da ne odaš šta osećaš, ali tačno znaš šta da kažeš da bi me povredio. Mislim da to ne mogu da oprostim. Uložila sam svoje vreme, a ti znaš koliko ga malo imam. Pokazala sam da mogu da popustim, a znaš koliko sam ponosna. Nisam bila spremna za još jedan poraz. Bila sam spremna da uspemo. Mislila sam da si od onih koji ne rade stvari tek onako. Bila sam ubeđena da ti se dovoljno sviđam, da me dovoljno želiš kraj sebe. Optužena sam za kraj, i pre nego što si mi dozvolio da počnem da te volim. Moj osmeh ništa ti nije značio. Moje reči ti ništa nisu značile. I osećam se isto kao i pre par godina kad sam pisala o tebi. Razočarano. Pred tobom bila sam najbolja verzija sebe. I samo da si želeo, volela bih te. Svu ljubav godinama čuvanu stavila bih pred tvoje odaje. Molila bih se da se otopi led, da se pokidaju lanci što te vezuju za ružnu prošlost. Obavila sam ruke oko tvog vrata da ti pokažem da možeš da mi veruješ. Znam, opet ćeš reći kriva sam ja. A zašto? Šta sam ja to od tebe tražila ? Šta ti to nisi mogao da mi daš? Ovoga sam se plašila. A sad se plašim da si namerno do ovoga doveo. Tvoj ponos ti neće dati da se izviniš, pa ti izvinjenje neću ni tražiti. Molim te samo, kad shvatiš gde si pogrešio, ostani gde jesi, ne preduzimaj ništa. To je previše, ali je najmanje što možeš. Poštedi me. Malo bar.
PHOTO by : Pinterest

Нема коментара:

Постави коментар