06.07.2016.

< 263 >

Priđi. Mada, znam da se bojiš, strah je normalna stvar. Stavi na mene plašt od emocija, uvij me u sigurnost i odnesi me. Ti znaš gde bih volela da budem. Tamo gde ćeš me zvati svojom. Tamo gde će se stalno preplitati moja osećanja sa tvojima, gde neće biti straha. Želim da mi pokloniš spokoj. Priđi. Želim da budeš ovde. Želim da ostaneš. Stavi mi ruku na rame, okreni me ka sebi. Vidiš li uplašen pogled? Osećaš li drhtaj? Ponesi me sa sobom gde god da odlaziš od mene. Biću senka. Biću tišina. Biću tvoja lična smena dana i noći. Neću ti biti teret. Ali postaću tvoja potreba. Postaću deo tebe. Znam da se bojiš. Znam jer se i ja bojim. Niko nam nije rekao da će biti lako. Ali, otmi me ! Otmi od svih sa kojima samo gubim vreme. Ne voli me više u senci. Zaslužujemo više. Ja zaslužujem više! Piđi. Ne beži čim osetiš moj dah, treptaj, pokret. Ostani. Bori se za mene. Ovog puta ostani. Nemoj, već ti čujem beg u mislima. Već vidim tvoje korake, rupe, tragove u vremenu. Vrištim. I stakla se lome. I onaj plašt sa početka pada mi na pod. Postajem led. Zarobljena. Oslobodi me. Zarivam ti nokte u vrat, besna sam. Ne možeš tako da odlaziš i dolaziš. Iz mene govori glad. Iz mene govori strast. Iz mene govori jad. Vrati se da pokupiš ovaj lom za sobom. Ili nemoj nikad da se vratiš. 
PHOTO by : Pinterest

Нема коментара:

Постави коментар