12.07.2016.

< 265 >

Šta ću kad volim, vedra i bosa da se ušuškam u tvoje snove... U svetlo plavoj, tvojoj košulji. I volim tako, nasmejana i lepa, da budem tvoja mala čupavica. Šta ću kad volim da te provociram kako ne možeš da me podigneš. A ti me onda  nosiš iz jedne sobe u drugu, samo da mi pokažeš da si jak. Govoriš mi da sam luda jer se glasno smejem, jer sam derište jedno veliko... Vrtiš me, i pitaš hoću li već jednom odrasti. A ja  se držim jako za tvoja ramena i šapućem ti da neću nikada. Buniš se, ali kažeš da me voliš tako luckastu. Spusti me! Obećavam ti da ću biti mirna. a onda se, čim me spustiš, nežno obesim o tvoj vrat podižući se na prste. Ljubim te svuda, u obraz, bradu, vrat, kao dete, brzo. Gledaš me, onim pogledom u kojem čitam da sam nadrljala. A onda me podižeš na rame i spuštaš na krevet. Pokušavam da se izmigoljim i pobegnem. Jer, golicaćeš me zar ne? Ne. Spuštaš glavu na moje grudi, grliš me oko struka. Raznežim se, poljubim te u slepoočnicu. Smejemo se. Pitaš me hoću li sada biti mirna? Neću. Nikada. Ali spokojna, da. 
PHOTO by : Pinterest

2 коментара: