09.09.2016.

Sanjao sam da te nemam


Sanjao sam te noćas. Tvoj pun crveni kofer pored vrata. I mene praznog. 


U njega si stavila sve ono što si mi dala. Ljubav. Nežnost. Razumevanje. Sve ono što sam zaslužio a i ono što nisam. Sedeo sam nem, iznenađen. Nemoćan da uradim bilo šta. Ti si odlučila i ne kaniš se menjati odluku. Smešila si mi se, kao da radiš nešto dobro. A nisi bila svesna koliko ćeš mi zla naneti. Ipak, nisam te krivio.


Ovih dana bio sam loš prema tebi. Čekala si me do kasno, i preumorna sklapala svoje oči. A onda si se budila srećna što sam tu, praveći se da ne znaš kada sam došao. Govorila si mi o tome kako si umorna, da si rano legla. Ja sam znao dobro kako izgleda kad zaspiš tužna, po tvom nemirnom disanju i izrazu lica. Branila si se od sumnji i borila se protiv njih, bez mene. Jer ja nisam govorio ništa. 


Bio sam jako nemaran. I mislio sam o svemu. Samo na tebe nisam mislio. Nisi imala razloga da sumnjaš, ali moje ponašanje te je navodilo na to. Znam. Osećao sam u tvom glasu strah da pitaš. Ustvari, mislim da si se plašila mog odgovora. 

Sanjao sam te noćas.

Nisi marila za moje molbe, sklopljene šake u poslednji vapaj. Sanjao sam da te nemam više. I da sebe više nemam. 


Tvoja topla ruka bila je kao i uvek na mojim grudima. Govorila si često da te otkucaj mog srca uspava najlepše. I ja sam je stegao jače, primakao sebi bliže, prigrlio sve ono što imam. I obećao sebi da neću biti više nemaran i dalek. 

Brinuo sam samo da ti ne mogu dati sve ono što si ti meni dala. A onda sam shvatio da je ljubav nesebična, da ti ne bi tažila ništa da ti vratim. Ti si želela mene. Samo mene. A ja sam ti sebe oduzimao kad god sam imao prilike, živeći u zabludi da ti nisam dovoljan.


Sanjao sam noćas da te nemam. I da sebe nemam.

3 коментара: