23.09.2016.

Šećerna vuna

Mirisala je na šećer. Na šećernu vunu. I njeno prefinjeno i oblo telo, izvajano po mojoj meri tada sam prvi put gledao nago. Bila je otkrivena preda mnom, a njene oči sklopljene i umorne. Čuo sam to spokojno disanje, i osetio pod prstima spokojno podizanje i spuštanje njenih rebara. I te grudi, na kojima sam često provodio usnule sate, mirisale su. Na ljubav, na sreću. Ispod njih kucalo je sve ono što je moje. To maleno srce puno želje. Kako me je samo želela, naga i bosa. Grlio sam je snažno, pa nežno. A njene oči sijale su u polutami. Bila je moja, samo moja. I kunem vam se, neće biti ničija više.

Tako sam sebičan kada je ona u pitanju. Nikome ne bih dao te ruke, te usne, taj vrat. Sama pomisao na to da bude tuđa u meni budi bes. A ne želim da budem besan. Želim da je volim. Želim da je volim stalno, iznova i iznova. Ona spava. I ne zna da ja ne spavam. Iz straha, iz opreza. Možda je ona samo moj davno sanjani san. Možda sa prvim zracima sunca ode u beskraj. Bio bih tako slomljen, tako raspračan u svojoj bespomoćnosti. Zato ostajem budan.

Gledam te oči, gledam sve to što je moje. Njena kosa rasuta na mom jastuku, ruka na mojim grudima, taj tren u kojem se pitam da li sanjam ili sam budan, iscrpljuju me. Tako je izložena. Nikada je ne bih dao, jer se meni dala. Ponekad sam samo dečak pored nje a ona moja igračka koju sam dugo želeo. A nekad sam muškarac a ona moja žena, nežna i krhka, jer se mojoj ljubavi ne opire. I jaka, jer uprkos svemu ostaje uz mene. Ona je najviša kula naše tvrđave, ja samo dobro osmatram.


Mirisala je na šećernu vunu, na med, mleko i šećer. A sada miriše na mene.

Нема коментара:

Постави коментар