29.10.2016.

Zajedno u svemu

Pišem već par godina o tome kako se oseća žena koja je voljena a od skoro i kako se muškarac ponaša kad voli. Moj blog pun je tekstova o muško-ženskim odnosima, ali nikad se zapravo nisam zapitala šta to žene zaista žele?

Složićete se sa mnom da to zavisi od samog vaspitanja, ambicija, želja, karakternih osobina. Neke žene žele  materijalnu sigurnost pa će za partnera želeti  imućnijeg muškarca. Sa druge strane, postoje i one kojima to nije bitno, ona će želeti skromniji život ali pravu osobu kraj sebe.  Svejedno je, jer i  jednima i drugima je neophodna ljubav. Žene žele da se osećaju voljeno. Ponekad nam govore da nas vole ali mi to ne osećamo. Ne vidimo u njihovom pogledu, nemamo znakove pažnje da nam to potkrepe. Onda smo nesigurne, nepoverljive, bežimo, tražimo nešto drugo, nešto više.  Nekada vam pružimo šansu jer ste dobri ljudi ili se ponašate korektno. Kasnije shvatimo da niste za nas. Neke od nas vas pihvate takve kakvi ste, neke vas odbace. Od nas što vas odbace neke vas odbijemo grubo, neke na pošten način. Nismo sve iste. A niste ni svi vi isti.

Mislim da ipak, u ljubavi i nema nekog pravila. Možda je naš tip crn i krupan muškarac a ipak izaberemo plavog. Bitniji je osećaj koji imamo kad smo pored vas. Ako se osećamo vredno, ako se osećamo voljeno, ako nam pokažate ponašanje, ostaćemo. Pružićemo šansu. Ne morate da ličite na filmskog glumca, verujte, danas ni to ne tražimo. Želimo da u moru onih koji se bahato ponašaju sa ženama pronađemo nekog da nas ceni. Želimo ljubav. I od bogatog, i od onog ko to nije, jedino što želimo je ljubav.

Neko će reći, od ljubavi se ne živi. Ali, hajde da nam ljubav bude motivacija a novac samo sredstvo za život. Hajde da kao što pravimo decu zajedno, napravimo i bolju budućnost za nas. Hajde u svemu da budemo zajedno, i u dobru i u zlu, zar ne ?


Verujte, ne znamo uvek šta želimo ali uvek znamo šta ne želimo. A ako pak od vas dobijemo ono što nam je potrebno, bićemo potpuno vaše, svim srcem.  Nije vam lako, ali nije ni nama. Hajde da budemo zajedno u ovome!


Da tebe nema

Sva svetla bi se pogasila,
u tom mraku se ne bih spasila, da tebe nema.


Kiše bi padale satima,
tuga lupala pred vratima, da tebe nema.


Smeh ne bi iskren bio,
svet bi se polomio, da tebe nema.


Na zidovima bih pisala, retko bih disala.
Sve bi se izmešale boje, da tebe nema. 


Ostala bih nema, reči bi bile bez smisla.
I sve drugo bi bilo bez smisla, da te nema. 


Samo bi ostao uramljen u sećanju,
poljubac jedan, da tebe nema. 











12.10.2016.

Karlov most

Moji drugovi su svojim devojkama na sastanke donosili cveće, ja njoj žele bombone. Jednom je rekla da ne voli cveće, pa je onda zapela da voli lale. Ja sam zapeo da voli mene. Gde da nađem lale? Onda sam  na njenom stolu video jednom kutiju. Na njenom dnu bio je šećer, izmrvljen, usitnjen. Običnaukutiju. Uzela je da je baci, pa sam pročitao, kriomice, kao slučajno. Žele bombone. Bože, volim devojku koja voli žele bombone...

Jednom sam u svojoj sobi našao neke šnale. One za kosu. One sa kojima u filmovima obijaju brave. Ukosnice. Ona je njima obila moje srce. Jer ja stvarno ne znam zašto je volim, tako blentavu. Koja devojka  danas nosi ukosnice? Tražila ih je mahnito i nije ih našla, a onda sam sasvim slučajno osetio ubod u leđa. Pokušala je da me ubije, količinom svoje ljubavi. 


Nije to najstrašnije. Ona ne ume da veže pertle! Smejala se tome, i krivila "patike na čičak"  koje je nosila u vrtiću. Uvek neki izgovor da se smejemo do suza. Jednom je rekla da ne želi da odraste, i ja sam se lupio šakom o čelo. Opet smo se smejali, kao deca. A ona je rekla: " Eto, vidiš da je tako bolje. " 


Jednom je rekla da joj se ostvarila želja koju je zamislila na Karlovom mostu. Nemam pojma gde je taj most. Nisam ni pokušavao da saznam. A nisam saznao ni koja je ta želja. Mada nekako osećam da ima veze sa mnom. Znam, jer jednom je rekla da ima sve što želi. A mene baš ima. 










11.10.2016.

Zapiši negde da te volim.

Zapiši negde da te volim. I nemoj više to da me pitaš.

Ne, nije mi teško da ti ponavljam. 

Mogu ja to, do iznemoglosti. Ali ne vidim svrhu. Pusti me da  ti pokažem. 


Vidiš, kad te gledam dok spavaš, budna nad tvojim brigama, volim te.
I kada zaspim na tvom ramenu, umorna.
I tada te volim.


Onda kad bosa izletim da te vidim na par minuta, i kada te grlim najjače što mogu. 
I tada te volim. 


Kada se smejem tvojim šalama, kada me rastužiš pričajući o kraju.
 I tada te volim.


I kad krenem da te golicam, pa vičeš na mene i ljutiš se, i kada podelim sa tobom pokrivač. 
I tada te volim. 


I onda kad ja planiram budućnost sa tobom a ti oćutiš.
 I tada te volim.

Kada te stegnem jako za ruku onda kad se uplašim, pa se nasmejem jer nema čega da se plašim.
I tada te volim. 


Danima kad sam ćutljiva, kad me nešto muči a nisam spremna da to podelim sa tobom.
I tada te volim.


Kad ti kažem da pre tebe nisam bila svoja, i da si nešto najlepše u mom životu.
I tad te volim.

I onda kad me ne primećuješ, a ja se borim da budem uz tebe. 
Onda kad me moliš da budem strpljiva i da ne pitam a to nije u mojoj prirodi, kad kažeš da hoćeš da odeš odavde, a ne spominješ i moj odlazak sa tobom.
I tada te volim. 


Zato, zapiši negde da te volim.
Jer, ako to ne vidiš, zaboravićeš. 
Ne vredi da ponavljam. 











10.10.2016.

Tebe najviše

Umesto odgovora ja često nacrtam smeh.
Tvoje ime, na mojim usnama.

Kad pitaju.
A pitaju sve češće.

Sada sam formatirani fajl pun ljubavi.
Krećem se kao svi normalni ljudi.

Samo što ja nisam normalna.
Jer volim, a tebe najviše.

Izgledam kao sve ostale devojke koje su voljene.
Samo što ja nisam voljena.

Ja sam obožavana, od usana do stopala.
I još dalje i dublje, do dna duše i svih mojih tajni.

I ponašam se normalno.
Radim isto što i svi ostali ljudi u ovom gradu.

Osim što ponekad, kad niko ne čuje šapnem
vetru da te nikada od mene ne odnese.


09.10.2016.

Vaspitajte decu da vole!

U životu treba pažljivo birati.
I onoga kome posvećujemo svoje vreme i onoga kome dajemo svoje srce.


Nisu svi dobronamerni. Nisu svi isti. Ali u tome je i poenta, odvojiti žito od kukolja. Odvojiti dobro od zla. Rodili smo se sa pravom da biramo put. Nekada je lakše doći do cilja, nekad se pomučimo najstrašnije. Nisu sve želje dobre, a nisu ni ciljevi. 


U životu pažljivo birajte. 
Ali počnite prvo od sebe.


Izaberite sebe u najboljoj verziji. Budite svoji. Nećete odgovarati za tuđe postupke. Za svoje hoćete. Birajte prijatelje, birajte svoj stav prema njima. Kada na ulici pronađete mače, pokislo i malo, vi birate hoćete li se sažaliti i pomaziti ga. 

Hoćete li samo proći pored njega? 


Slažem se, ne možemo usvojiti sve mačiće. Ne možemo pomoći svim ljudima. Ali nećemo na svom putu sresti ni sve mačke ni sve ljude na ovom svetu. Samo one kojima možemo pomoći. 


Hoćemo li to uraditi ?


Pomozimo ljudima koji misle da ne mogu a žele. Oni su potencijal, neotkriveni talenat. Ohrabrite decu u svom kraju da urade nešto dobro, pametno, humano, lepo. Ulepšajte svoj dan a obogatite njihov život. Mnogo je načina na koji ovaj svet može postati bolje mesto za njih !

Ne plašite ih, naučite ih da se bore sa strahovima. Recite im kako će sresti i one loše i one dobre, ali potkujte ih osećajem da ih prepoznaju. Vaspitajte decu da vole! Naučite ih da uvek imaju izbora. Pustite ih da dele, da bi imali više. Neka se spotaknu, neka padnu, naučite ih da nije strašno. Naučite ih da bodre i sebe i druge. Da se takmiče, ali da je važno učestvovati. Da se obrazuju, ali ne i da gaze po drugima. Da budu borci, ali da se ne tuku. Recite im da nije sramota imati slabosti, mane, i da se sa tim može živeti. Pomozite im da izrastu u ljude, u očeve i majke. 


Možda vi niste mogli ali oni će moći da promene ovaj svet. Ulijte im nadu, usadite veru u njihove male glavice. I umesto skupocenih patika i mobilnih telefona, podarite im ljubav. 

Nema ništa tužnije od deteta koje nije voljeno. 

Slažem se, ne mogu se spasiti svi prosjaci i sve mačke, ali kad bi svako od nas spasio po jednog ili jednu, ovaj svet bi bio bolje mesto za našu decu. Za nas. 


Deca ne mogu da biraju roditelje, ali da mogu, zapitajte se, da li bi baš vas izabrali?


Kad nas ne bude, neće nas biti briga, volite svoju decu, učite ih da vole ! 


07.10.2016.

Samo se pravo broji ...

Nije mario za moje suze. Često sam se osećala bezvredno. I trebao mi je neko da mi pokaže da sam vredna. Nije pokazivao razumevanje, a najmanje poštovanje. Želeo je da se vodim kao njegova, a da budem ničija. Čak ni svoja. Niko nije smeo da me pogleda a kamoli dodirne. Ljubav jeste sebična ali on mene nije voleo. Hiljadu puta sam htela da odem, ali uvek sam se vraćala kao žrtva nasilniku, naučena samo na njega. Pravila sam greške, spuštala se stepenik po stepenik niže. 

Nije dozvoljavao da dotaknem dno. 
Verovatno iz sažaljenja davao mi je mrvice onoga o čemu sam sanjala. Ali to bi kratko trajalo. 


Znala sam da me ne voli. Ali nisam znala zašto me drži uz sebe. Molila sam da me pusti, molila da me ostavi. Nisam slutila da je sa strane opipavao teren tražeći za sebe nešto drugo. I kada je konačno našao to što je tražio ja sam bila oslobođena, tek tako, jednim telefonskim pozivom. On je bio kukavica, ja željna svega onoga što ljubav sa sobom nosi. Vezivalo nas je vreme, navika. Ali tu ljubavi nije bilo. 


Nikad se više nisam osećala slobodnijom, a u isto vreme bila sam jako uplašena. Novi početak. Promene. Nove nade, sve novo. Držala me je želja da dokažem da mogu da budem srećna, ispunjena, zadovoljna i voljena. To je bilo sve u što sam verovala. A ta verovanja bila sam ja, u celosti. 


Sada, mesecima daleko od toga, ovde gde sam sada mogu da kažem da se isplatilo. Sve što sam prošla naučilo me je nešto. Strpljenje se isplati, borba se isplati. Ne kajem se ni zbog čega, jer da nisam grešila ne bih sada znala šta je ispravno. I da nisam prošla kroz ružno ne bih ga razlikovala od lepog. To kako se prema meni ponašao naučilo me je da ne moram to da trpim, ne moram ništa da trpim. 

Kao žena, ja sam vredna. Kao čovek sam hrabra. I ne dam više nikome da mi uđe u srce na pogrešan način. Ne želim da budem nečije vlasništvo, veza na papiru i nešto što se podrazumeva. Treba mi neko ko će me gledati s ljubavlju, i neko ko će me osvajati svakoga dana svojim postupcima. 


Sada, miljama daleko od toga, sa Milošem pored sebe, osećam se sigurnije, srećnije, vrednije. Malo sam zaslužna ja, malo je zaslužan on. Ali smo zajedno u ovome. To je najvažnije. Ne moramo to da zovemo ljubavlju ni vezom, možemo to da zovemo kako god želimo jer to nije važno.


Važno je ono što je pravo. Samo se pravo broji.



O čemu to Miloš piše? Pogledajte  na Vučja jazbina



03.10.2016.

Prilike i šanse


Jutra sviću i kad ne želimo. Noć padne i kad smo budni do kasno. Postoje mnoge stvari koje su nezavisne od nas, koje prolaze mimo nas, smenjuju se. Bol. Tuga. Sreća. Radost. Koliko ste puta želeli da vreme stane? A koliko puta da se ubrza? 


Dugo mi je trebalo da naučim da nekada ne mogu ništa da promenim, da je jedino što mogu da uradim da strpljivo čekam. A opet, život ne treba da bude stalno čekanje. Čekajte priliku a ne šansu. Prilika je mnogo, a šanse su malobrojne. Priliku iskoristite a šansu dobro procenite. 


Ljude ne možete zaustaviti kada požele da odu. Pitanje je samo da li će otići kao kukavice ili ne, da li će njihov odlazak biti postepeno iskustvo ili varnica koja će bljesnuti odjednom. Ljudi koji žele da odu će otići, ali oni koji žele da ostanu uvek će naći način da to i urade. I opet, to ne zavisi mnogo od nas samih. 


Pustite ih. I jedne i druge.


Možda je to njihova šansa, a vaša prilika. 



01.10.2016.

Ko se ogrešio o ovu milost?

Najviše volim duge, besciljne šetnje sa njom. Cilj ne postoji a svrha je bitna.


Trudim se da me svakim danom voli više. Pored mene, nežna i jaka, nasmejana kao dete, ona korača ponosno, bez cilja ali sa svrhom. Više da je volim. Više da je želim. Više nikad da je ne zamislim daleko, samu, bez moje šake u njenoj šaci.


Pitam je da li je umorna, jer sati su u pitanju. Ali ona ne odustaje lako. Voli te kilomentre koje popunjavam smehom , i ne mora ništa da kaže, ja znam. Osećam po dodiru, po pogledu. Grlim je često jer srvha je bitna. Ona mora da zna da je voljena. Ponekad reči nestanu, ponekad se ponavljam. Ali ona ne sme da zaboravi.


Sunce u daljini sklapa osvetljenje, pakuje da odmori dan. A ona nikad srećnija! Tu pored mene, govori o svetu u kojem smo samo nas dvoje, beskrajno je romantična. Ja mislim o tome kako bih je branio, kako bih je čuvao, samo da sen padne na njeno lice ili da je neko mrsko pogleda. Nije to jer sam hrabar, to je jer sam lud. Ona ne misli o tome, ali sluti da bih bez nje bio kao divlji vuk, nenaviknut na ljubav.


Vodim je da razgleda moj grad iz svih uglova. Umorim joj brige i probleme, oteram joj strah. Jer, ja sam tu. Nemam nameru da odlazim od nje ali sa njom bih otišao svuda. U životu mi je uvek falila ona, iako toga nisam bio svestan.


Tople oči, mio pogled, njene usne pomalo dečije, kreativnost i želja, ljubav koju je sposobna da pruži, nesebična, nežna, devojčica i žena.


Pokrivam je snenu, očiju uprtih u njeno lice. Poljubim joj čelo, pomilujem obraze. Spustim glavu na njene grudi, da me uspava taj otkucaj, povratna reakcija ne moj trud. Nisam ni žedan. Ni sit. Samo srećan.


 Ko se pre mene ogrešio o ovu milost?