12.10.2016.

Karlov most

Moji drugovi su svojim devojkama na sastanke donosili cveće, ja njoj žele bombone. Jednom je rekla da ne voli cveće, pa je onda zapela da voli lale. Ja sam zapeo da voli mene. Gde da nađem lale? Onda sam  na njenom stolu video jednom kutiju. Na njenom dnu bio je šećer, izmrvljen, usitnjen. Običnaukutiju. Uzela je da je baci, pa sam pročitao, kriomice, kao slučajno. Žele bombone. Bože, volim devojku koja voli žele bombone...

Jednom sam u svojoj sobi našao neke šnale. One za kosu. One sa kojima u filmovima obijaju brave. Ukosnice. Ona je njima obila moje srce. Jer ja stvarno ne znam zašto je volim, tako blentavu. Koja devojka  danas nosi ukosnice? Tražila ih je mahnito i nije ih našla, a onda sam sasvim slučajno osetio ubod u leđa. Pokušala je da me ubije, količinom svoje ljubavi. 


Nije to najstrašnije. Ona ne ume da veže pertle! Smejala se tome, i krivila "patike na čičak"  koje je nosila u vrtiću. Uvek neki izgovor da se smejemo do suza. Jednom je rekla da ne želi da odraste, i ja sam se lupio šakom o čelo. Opet smo se smejali, kao deca. A ona je rekla: " Eto, vidiš da je tako bolje. " 


Jednom je rekla da joj se ostvarila želja koju je zamislila na Karlovom mostu. Nemam pojma gde je taj most. Nisam ni pokušavao da saznam. A nisam saznao ni koja je ta želja. Mada nekako osećam da ima veze sa mnom. Znam, jer jednom je rekla da ima sve što želi. A mene baš ima. 










Нема коментара:

Постави коментар