07.10.2016.

Samo se pravo broji ...

Nije mario za moje suze. Često sam se osećala bezvredno. I trebao mi je neko da mi pokaže da sam vredna. Nije pokazivao razumevanje, a najmanje poštovanje. Želeo je da se vodim kao njegova, a da budem ničija. Čak ni svoja. Niko nije smeo da me pogleda a kamoli dodirne. Ljubav jeste sebična ali on mene nije voleo. Hiljadu puta sam htela da odem, ali uvek sam se vraćala kao žrtva nasilniku, naučena samo na njega. Pravila sam greške, spuštala se stepenik po stepenik niže. 

Nije dozvoljavao da dotaknem dno. 
Verovatno iz sažaljenja davao mi je mrvice onoga o čemu sam sanjala. Ali to bi kratko trajalo. 


Znala sam da me ne voli. Ali nisam znala zašto me drži uz sebe. Molila sam da me pusti, molila da me ostavi. Nisam slutila da je sa strane opipavao teren tražeći za sebe nešto drugo. I kada je konačno našao to što je tražio ja sam bila oslobođena, tek tako, jednim telefonskim pozivom. On je bio kukavica, ja željna svega onoga što ljubav sa sobom nosi. Vezivalo nas je vreme, navika. Ali tu ljubavi nije bilo. 


Nikad se više nisam osećala slobodnijom, a u isto vreme bila sam jako uplašena. Novi početak. Promene. Nove nade, sve novo. Držala me je želja da dokažem da mogu da budem srećna, ispunjena, zadovoljna i voljena. To je bilo sve u što sam verovala. A ta verovanja bila sam ja, u celosti. 


Sada, mesecima daleko od toga, ovde gde sam sada mogu da kažem da se isplatilo. Sve što sam prošla naučilo me je nešto. Strpljenje se isplati, borba se isplati. Ne kajem se ni zbog čega, jer da nisam grešila ne bih sada znala šta je ispravno. I da nisam prošla kroz ružno ne bih ga razlikovala od lepog. To kako se prema meni ponašao naučilo me je da ne moram to da trpim, ne moram ništa da trpim. 

Kao žena, ja sam vredna. Kao čovek sam hrabra. I ne dam više nikome da mi uđe u srce na pogrešan način. Ne želim da budem nečije vlasništvo, veza na papiru i nešto što se podrazumeva. Treba mi neko ko će me gledati s ljubavlju, i neko ko će me osvajati svakoga dana svojim postupcima. 


Sada, miljama daleko od toga, sa Milošem pored sebe, osećam se sigurnije, srećnije, vrednije. Malo sam zaslužna ja, malo je zaslužan on. Ali smo zajedno u ovome. To je najvažnije. Ne moramo to da zovemo ljubavlju ni vezom, možemo to da zovemo kako god želimo jer to nije važno.


Važno je ono što je pravo. Samo se pravo broji.



O čemu to Miloš piše? Pogledajte  na Vučja jazbina



Нема коментара:

Постави коментар