04.12.2016.

Previše ćutim.

Ovih dana previše ćutim. Malo sam ja, a malo sam neko drugi. U glavi imam mnogo toga, prepliću se nove odluke i želje. Nije to zbog Nove Godine. To je zbog nove mene. Teško priznajem sebi da nisam ono što sam bila, sad u meni ima neke druge mene. Ona je hrabra, ona je jaka. Ali je i nežna i slaba. Sad sam podeljena ličnost. Ali sam više nova nego stara. Ova nova me gura da izađem napolje, da joj ustupim prostor, kaže disala bi malo. Plašim je se. Tako je tiha. Kove neki plan, sprema mi se nešto.



Ova nova bi da budeš tu, da je grliš. Nekako je sva nepotpuna bez tebe. Stara bi digla nos i odavno otišla bez traga. Nikakvo objašnjenje ne bi dobio. A opet, i ova nova tako je ponosna. Ne moli te. A želi, o kako mnogo toga želi sa tobom...


Ćutim. Previše ćutim. Prelazim preko nečega preko čega ne bih nikada pre. Nije to zbog tebe već zbog nove mene, koja misli da si vredan toga. Nije da ne vidim. Nije da ne primećujem. Samo, eto, ćutim. Sakrila sam se pa iz prikrajka razmišljam već danima.



Jel si ti pravi? Ili ja želim da budeš pravi? Jel me voliš iskreno ? Ili ja nešto previđam? Ne sumnjam. Nije to u pitanju. Samo ne znam, eto, ništa ovih dana ne znam. Sve mi je nekako na staklenim nogama. Ja bih nešto stabilno. Ne znam, ovih dana ništa ne znam. Pa zato ćutim. Čekam. Možda se stvari poprave, možda progledam. 


To što nešto ne tražim ne znači da mi ne treba. Samo čekam da vidim da li ćeš mi ti to dati. 

6 коментара: