25.02.2017.

Book review : Trebalo je da znaš


Ona je Grejs. Njen muž je poznati dečiji onkolog. Ona živi u zabludi da je u srećnom braku. On mnogo toga krije. Kada jednog dana misteriozno nestaje ostavlja za sobom mnoštvo misterioznih pitanja. Grejs će se zapitati da li je zaista dobra u svojoj profesiji i otkriće mnogo toga što nije znala o svom mužu Džonatanu. Trebalo je da zna. A ništa nije znala.

U pitanju je triler, misterija, koja nas podseća da ništa ne mora biti onako kako izgleda. A ipak, tolike stvari koje su pred nama jesu očigledne kad se otvore oba oka. Čitajući ovu knjigu dobila sam da napišem pre izvesnog vremena jedan post koji sam nazvala isto kao što glasi i naslov ove knjige. Možete ga pročitati na ovom LINKU. Tada još nisam imala u planu da napišem recenziju, odavno nisam to radila, ali misli da je krajnje vreme da se ponovo vratim u formu.

Smatram ovu knjigu jako poučnom. Neću vam pričati radnju, jer onda ćete sve znati. Poenta je da ne znate, a da vas zaintrigiram da je pročitate. U ovoj knjizi ćete naći odgovore na mnoga pitanja, ali ćete i shvatiti da su ti odgovori jako jednostavni. Neki od njih se ukažu pre nego što postavimo pitanje, a pitanje ko pitanje kad dođe kasnije zahteva neki novi, drugačiji odgovor. Ustvari, sve je poznato. Sve smo znali. Samo smo živeli u nadi da nije tako.

Ako ste se ikada pitali da li će se neko promeniti zbog vas verujte mi da neće. Promeniće se ako to bude želeo. Ne znam, možda možete da ga naterate da želi. Ako otvoreno kaže da ne može da se promeni, verujte mu. Ukoliko budete to ponovo tražili, uzalud, pa budete razočarani, ne možete nikoga da krivite. Trebalo je da znate unapred odgovor na vaše pitanje. Kada nam je nešto čudno, kada počnemo da sumnjamo, to je znak za oprez.

Nije sve onako kako izgleda, nisu ljudi monstrumi, monstrumi žive u njima.




18.02.2017.

Zaviri : Knjižara "Papirna Krila" , Kragujevac

Kada sam išla u srednju školu, često sam kasnila na autobus jer sam se zadržavala po knjižarama. Da je knjižara lavirint ja nikad ne bih bila izgubljena, već bih pronašla sebe negde između klasika i ljubavnih romana. Zagledala bih se u izlog u prolazu, a neka knjiga bi namignula baš meni i privukla bi me da joj priđem. Omamio bi me miris knjiga, i falila bi samo fotelja i čaj, jer tople atmosfere nikada nije falilo. Zato volim manje knjižare, knjižare sa dušom. Knjižare u kojima se prodaju knjige, a ne naslovi, knjige a ne pisci. 





Prošlog meseca sam uzela svoju ulogu u projektu Zaviri. OVDE možete pogledati o čemu se radi, da se podsetite o čemu smo to moje koleginice blogerke i ja pisale u januaru a ja ću vam sada pisati o jednoj knjižari u Kragujevcu. Zahvalila bih se ljubaznoj radnici koja je dozvolila Milošu da uslika par orignalnih fotografija, tako da će svi oni koji budu čitali ovaj post moći i u njima da uživaju. 



Knjižara se nalazi na adresi :
Kralja Aleksandra I Karadjordjevića 84 


Knjižare "Papirna krila" su brend kompanije Giunti knjižare d.o.o koje možete naći u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Požarevcu, Pirotu, Kragujevcu. U ponudi je širok asortiman knjiga, pribora za lakše savladavanje gradiva za osnovce i srednjoškolce, ali i lepih dekorativnih predmeta za dečije sobe. Atmosfera je topla, police su od drvete, a svi znamo da drvo ima najtopliju dušu!




"Papirna krila" vam nude veliki izbor knjiga, slikovnica, različitih razlegnica, ukrasnih kesica, i ideja za poklone kojima možete obradovati prijatelje, porodicu ili voljene osobe.

Postove mojih koleginca možete pronaći na sledećim linkovima :






16.02.2017.

Karate Klub "Banatski Cvet" ZRENJANIN


Zašto sam ja koja pišem ljubavne tekstove odlučila da napišem tekst o Karate Klubu ? Hmmm, nije teško pitanje, ali je malo komplikovaniji odgovor. Znate, mislim da se malo pažnje posvećuje ljudima koji  rade s ljubavlju. Moj zadatak je da prepoznajem ljubav u bilo kojem obliku  i delim je sa vama. Zato ću pokušati da vam predstavim Karate Klub "Banatski Cvet" i njegov rad. 


Karate Klub "Banatski Cvet" iza sebe ima puno uspeha, humanitarnih akcija, organizovanih seminara ali i gostovanja na televiziji. Nalazi se u Zrenjaninu a osnovan je i registrovan 01.11.2004. godine u Ministarstvu za omladinu i sport. Idejni tvorac Karate Kluba „Banatski Cvet" Zrenjanin je Veselin Grubački.



Osnivači Karate Kluba "Banatski Cvet" Zrenjanin su: Ivan Grubački, Bogdan Kesić i Veselin Grubački.



Šta o "Banatskom cvetu" kaže jedan od osnivača, Ivan Grubački?

Trenutno u klubu ima oko 60 članova. Članovi jesu uzrasta od juniora do seniora, tj. ima klinaca od 5-6 godina do ljudi koji imaju 65 godina kao što je moj otac koji i dalje vežba. Bavljenje karateom skupo je relativno, kao i svaki takmičarski sport nosi trošak, mada karate spada u jedan od jeftinijih sporta ako se izuzmu evropska i svetska prvenstva. Podjednako se  za ovaj sport odlučuju i dečaci i devojčice. Karate bih preporučio svima jer koliko neguje fizičko zdravlje toliko insistira i na formiranju karakteru vežbača.

Još o ovom klubu možete pročitati na njohovj web stranici a možete ih potražiti i na Fb-u. 

14.02.2017.

Gost Post : Sonja Gligorov // Moj sin - Moj Petar Pan

Danas sam za vas pripremila Gost Post koji odavno nisam pisala. Hmm, na ideju sam došla slučajno a namerno sam izabrala Sonju. Znate ono kad se neko odmah prepozna, složi? E, to smo nas dve. Lavice i u životu i u svakom njegovom aspektu, borimo se za bolje danas, za bolje sutra. Moja trenutna inspiracija je veza u kojoj sam a njena njen sin Uroš. 

Pročitajte šta to Sonja piše o ljubavi prema svom sinu, njenom malom Petru Panu.



"Morao si biti baš ovakav kakav jesi, jer sam te dugo i sa neizvesnosću čekala. Nisam mogla ni da slutim kako brzo vreme čini svoje, a učinilo je da se zaljubim u tebe, onako kako samo mama zna. Svakim danom si mi lepši, zanimljiviji, šarmantiji i sve to uz dozu svakodnevnih nestašluka koji čine da me na kraju uvek kupiš osmehom i da pokleknem pred tvojim zahtevima.

 A priča...joj priči nikad kraja. Upijaš sve kao mali sunđer, žedan znanja i svega novog što ovaj, vremenom ćeš shvatiti, ne tako lep svet, ima da ponudi. Jedno tvoje kosima umesto komšija i gotova sam. Ti si moj večiti dečak, moj dugo iščekivani Petar Pan, mamina dika, ponos, oslonac, ali pre svega ljubav. Ona ne može da se poredi ni sa jednom ljubavlju koju sam do sada osećala. Ova ljubav ne prestaje, ne stoji u mestu, samo raste i umnožava se. Volim tvoje sve, je ti si deo mene, iako svoj, sazdan si od delica mene; nadam se onih najboljih. I nas dvoje smo golem period bili jedno. Dok sam disala, disao si i ti. Kako je stomak rastao tako je i moj ponos; neopisiv ponos da baš ja imam tu privilegiju da nosim jednog divnog plavokosog dečaka. I kad sam neraspoložena i kad mi nije dan i kad hoćeš da si svoj i želiš previše slobode, tu si da izmamiš osmeh na moje lice pa sve  brige nestanu. 

Ti si mamin šarmer i glumac kakvog svet još nije video! Ne mogu da upakujem u reči, nešto što samo može da se oseti. Ali pošto drugačije ne znam, dodaću samo da te beskrajno volim moj plavi dečače. I još nešto; nemoj nikad da odrasteš. Ostani uvek Petar Pan - večiti dečak. Vremenom ćeš shvatiti zašto je tako bolje."

10.02.2017.

U susret Danu ljubavi...



Odmah ću vam reći da sam ja od onih koji ljubav slave svakoga dana, bez izuzetka. Dan Zaljubljenih je tu da se samo, sumiraju utisci i naprave planovi za budućnost. Voleti treba svakodnevno, poklanjati takođe. Jer, jedan osmeh, nežni pogled i dodir ne koštaju ništa a znače puno. 

Naravno, praznik ko praznik, tu je da bi se praznovalo. Nemam ništa protiv. Već smišljam šta kupiti dečku. Ili još bolje, kakvu mu ludost pipremiti? Jer njegovo Ti si luda vredi više od bilo kakvog komplimenta i tada znam da sam uradila pravu stvar. Kada ste neko kome je ljubav na romantičnoj strani sveta ispucate ideje jako brzo, pa onda kopate svuda kako biste našli nešto drugačije, nešto što nije već viđeno. Jednom je zatekao na svom laptopu dokument u kojem sam napisala samo jedno VOLIM TE najvećim fontom koji postoji. A onda je ubrzo zatim morao da napravi mesta na stolu za našu prvu uramljenu fotografiju. Nekako se navikao na mene, luckastu i romantičnu, pa se i ne trudi da nadmaši moja očekivanja. Uglavnom, on igra na sigurno. Knjiga, čokolada sa krupnim lešnicima i zasigurno je dospeo do mog srca. Ponekad večera kod njega u sobi, na podu, dok gledamo Tv, i puding koji je sam spremio. Ja srećna i nahranjena, on siguran u sebe i svoje sposobnosti da me učini srećnom i sitom. Oboje zadovoljni.

Ima dosta vremena, ali bih ja nekako da imam i rezervne planove. Jer, šta ako ja hoću da ga iznenadim a on iznenadi mene tako što je baš tada zauzet nečim drugim? Setih se sada da imam neke svećice, koje predivno mirišu. Na lešnik, vanilu i cimet. Možda bi jedan piknik u sobi bio divna ideja. Zamislite njegov izraz lica kada umesto tepiha ugleda pletenu korpu i čaršav sa crveno belim kvadatićima, a na policama svećice koje mirišu na kolače. Nadmašiću ono Ti si luda, verujte mi. Navikao je on od mene na ludosti razne vrste, ali priznajte kome još kućni piknik pada na pamet? Već ga zamišljam umornog kako u hodniku skida kaput i izuva cipele misleći da sam zaspala. A ja ga čekam sa čašom crnog vina sva uzbuđena zbog svog malog nestašluka. 



Ljubavi, znam rekli smo da nećemo da slavimo Dan Zaljubljenih, ali hajde da slavimo ljubav svaki dan.





*** OBRATI PAŽNJU ***

Lejla sa bloga Make it shine vam daje predloge šta pokloniti Njoj a šta Njemu za Dan Zaljubljenih... KLIK na LINK

05.02.2017.

Trebalo je da znam...


Ljubav se događa onda kada se najmanje nadamo a ne kada to najviše želimo. Kada kažeš da nešto ne želiš onda je to tako i ja nemam pravo da te teram na promene. Ako kažeš da si takav kakav si, ja ne treba da težim da te menjam i prilagođabam sebi. Nemam pravo na to. Kada nekog voliš spreman si na žrtvu, pa se onda pokreneš i prilagodiš se, makar malo životu koji vodi tvoja voljena osoba. Kad ti je do nekog stalo onda to nije žrtva već čin iz ljubavi, nešto prirodno, spontano, lako. Ljubav nije teška. Kad je teška onda nije prava. A kad nije prava možda nema potrebe biti deo nje. Ne znam, sve se izmešalo, izbledelo, sve je dotrajalo, otrcano. Kada kažeš da se nečega ne bi nikada setio, onda je to tako. To je činjenica. To je kamen koji se ne pomera. Kada je počelo sve da mi smeta znala sam da treba da odem, a ipak sam ostala. Kada sam spavala sama, i kada nisam mogla da spavam, trebalo je da znam. Kada je nemir obuzimao moju dušu, kada sam osećala strah, i kada sam bila nesigurna...trebalo je da znam. Kada si obećavao a počeo da ne ispunjavaš trebalo je da znam. Znala sam da nije trebalo verovati u čuda.  I onda kada sam počela da gubim samopouzdanje i veru u sebe...trebalo je da znam. Onda kad si mi lomio srce, i trenirao živce trebala sam da pobegnem. Trebala sam sebe da stavim ispred svega. Mogla sam da te vredjam, da tražim svoja prava. Ali prava nisam imala. Ti si stalno davao znake da ne možeš, da ne umeš, da ti treba podučavanje, da moraš da naučiš. Ja sam očekivala da briljiraš. Možda bih nekada ranije imala više strpljenja, ali ranije je sav moj trud pao u vodu. Bila sam prijateljica, bila sam ljubav, bila sam sve. I opet nije bilo dovoljno. Hoće li sada biti dovoljno? Mogla sam da se okrenem i odem kada si rekao da ti treba vremena. Mogla sam da kažem kako ja više vremena nemam. I umesto da verujem u čuda...


Trebalo je da znam.  

03.02.2017.

Najčitanije : Osvrt na JANUAR 2017 .

U januaru nisam bila toliko vredna, koliko sam mislila da ću biti. Jedan od razloga jesu ispiti koji su iscrpeli što moju energiju što moje vreme. Nisam verovala da januar može biti toliko duug, ali sad kad je prošao osećam olakšanje. Neka vam februar bude bolji, produktivniji, lepši, topliji. 


Prošle godine, u ovo vreme, bila sam tužna i povređena.U mojim očima se video neizmerno razočarenje. Ali se sećam jednog jutra kada sam odlučila da to promenim. Pisala sam već o tome ranije. Pisala sam o časovima plesa na koje sam krenula, o druženju sa ljudima koje neizmerno volim. Dokaz da sam uradila pravu stvar došao je polovinom prošle godine. Ponekad mi se čini da se znamo godinama, pa često ne mogu ni da se setim kad smo se upoznali. Previše se toga desilo u tom periodu. Upoznala sam sebe kakvu ranije nisam znala. Smejala sam se !


Ceo tekst : Neke druge stvari 








Dan starijih jeste 1. oktobra, ali budimo ljudi svakoga dana. Nećemo se valjda setiti onih kojima smo potrebni samo jednom godišnje ? Pomozite onima kojima je to potrebno. Oni će vam kao i deca, nevino i čisto, biti zahvlani. A vi ćete biti punijeg srca, srećniji za još jedan starački osmeh,boru ili pegu.  



U januaru sam radila i dva intervju-a, sa Alvirom i Milošem, a njih možete pročitati na linkovima : Alvir Kurtagić i Nitro Acoustic  .








Ova stolica o kojoj vam pišem,znate, nju smo zatekli ovde. U praznom stanu, na trećem spratu, počeli smo od nje. Stajala je tek tako u nekom ćošku, pokrivena najlonom. Kada smo iznajmili stan, stalno sam govorio kako nemamo ništa, kako će biti teško. Pomalo jer sam se plašio, pomalo jer sam žarko želeo da joj pružim sve. A ona je obavila svoje ruke oko mog vrata i rekla : „ Kako to misliš nemamo ništa? Evo, imamo jednu stolicu.“

Ceo tekst : Plava stolica 









Život delim na pre nje i sa njom. To sam već negde napisao, znam. Mnogo se ponavljam, gubim niti, slažem dosta činjenica jednu na drugu. Ne zamerite, nisam pisac. Nemam nikakve veze sa pisanjem, osim što sam oženjen spisateljicom. Razlog zbog kojeg sam se latio pisanja o njoj je, rekao bih, romantičan. Uskoro će pet godina od kako smo zajedno, želeo sam da joj poklonim nešto što nikada od mene ne bi očekivala. Knjigu. O njoj. Čitala je mnogo, pisala je mnogo. Ali nikada nije bila glavni lik. Ne kažem da joj je to potrebno, ali želim da joj to priuštim. Bilo je trenutaka kada sam mislio da ja ovo ne mogu, odustajao sam i vraćao se. Od mnogih sam stvari odustajao i mnogim stvarima sam se vraćao. To nije uvek bilo dobro. 

Ceo tekst : Zahvalan Njoj 


U januaru sam najčešće kafu pila u Gentlman caffe-u , ostvarila saradnju sa drugaricama blogerkama na projektu Zaviri, a ovog meseca vas očekuju knjižare u okviru februarske teme. 





01.02.2017.

Rekao si...

Rekao si da možeš osvojiti čitav svet ako sam pored tebe. A onda si srušio moj svet. Nisi se ni okrenuo, a već se sve raspadalo parče po parče dok nije potpuno nestalo kao što je i nastalo, tiho i bez buke. Rekao si da sam tvoja snaga, volja, nada. A onda si sve moje nade ubio lako i bez razmišljanja. Svuda si ostavio tragove, i zauvek ću pamtiti taj savršen zločin iz hira.




Rekao si da postoji puno puteva, da je samo jedan kojim ćemo ići zajedno. A onda si izmislio milion prepeka zbog kojih na taj put ja neću moći sa tobom. Izmislio si moju slabost, poljuljao moju stabilnost a onda pitao šta nije u redu. Rekao si da mogu da ti verujem. A onda si slagao da nije do tebe. Pokušao si da me zalepiš, sastaviš i popraviš, a samo si veće kvarove pravio. Rekao si da me voliš. A onda si kukavički digao ruke od mene. Rekao si da sam u pravu, da znaš, da razumeš. A ništa nisi shvatao.Nisam nikad sumnjala, nisam nikad pitala. Sve sam prihvatila tako kako je... A da sam samo malo pogledala dublje videla bih da je sve ono što si rekao laž.