06.12.2017.

KOLUMNA : Živeti klasično i romantično #1



Krajem prošle nedelje gledala sam savremeniju verziju Bube u uhu a onda jela omiljeni kolač u kasne sate, uz zvuke starogradske muzike. Častila sam sebe ljubavlju koju mi ti ne pružaš. A i onda kad je daješ, daješ mi je nekako na kašičicu. Poželela sam da pošalješ jedno mislim na tebe jer ja jesam, mnogo sam mislila na tebe. Poželela sam da pričamo do jutra o tome kako smo se slučajno upoznali i o tome kako smo se borili da namerno ostanemo zajedno. O tome kako sam se borila da opstanemo. Verovatno bismo se i posvađali oko toga ko od nas dvoje voli više. Čini se da ja nekako uvek nađem način da to i pokažem.

Tvoje poruke nije bilo, a ponoć se bližila. Razmišljala sam o tome kako ću podneti celu nedelju bez tebe. Poželela sam da ubrzam vreme, da pomerim kazaljke na satu. Ali znam, to ne bi ništa promenilo. Pomislila sam na sve hrabre žene na svetu. One koje čuvaju decu same, one koje sve rade same, one koje stižu sve. Pa mi je samo na tren, moja tuga izgledala manje. A onda sam se setila svih onih nesretnih ljubavnih priča u kojima muškarac ode nepovratno i zauvek. Postoje, zaista, tuge veće od moje. 

Malo pre ponoći, obukla sam svoj kaput, ponela sa sobom note jedne predivne balade i otvorivši vrata lokala u kojem sam se osetila usamljenom, stopila se sa ljudima koji su žurili da se sklone od kiše koja je počinjala da pada. Uporno. Sporo. Kao što je vreme teklo od kad si otišao. Moj život odavno nema svetlije tačke od tebe. I tamo, dok sam sama sa sobom proslavljala deset meseci naše veze, u mislima sa tobom, bila sam negde gde vreme ne postoji. Tamo gde postojimo samo nas dvoje. 



Svakog petka čitajte moju kolumnu na  Lips and heels . 

Нема коментара:

Постави коментар