18.02.2018.

Moram nešto da ti kažem.

Slušaj, moram nešto da ti kažem. Nisam sigurna od kada to traje. Ponekad mi se čini od kad te znam. Nisam sigurna kako da izračunam brzinu kojom smo ušli u sve ovo. Oboje smo na vrtešci a bojimo se visine. Ja malo manje ti malo više. Danju se ne plašimo, pa se noću prestravimo kad shvatimo da spavamo jedno pored drugog, a srca nam se smeše, prsti prepliću... Slučajno me dodirneš dok spavam pa budeš svestan mog prisustva a ja ujutru zateknem svoju četkicu za zube u tvom kupatilu. Dešava se, zaista se dešava. 

Bojali smo se gluposti. Ti si mislio da sam previše mlada, ja  da ću ludo da se zaljubim. Obe te stvari su činjenice. Kao i to da smo previše vremena potrošili na čekanje. Sada je pravo vreme za nas. Ja osećam to iz srca, iskreno i jako. Sada mogu da ti se dam onako kako ranije nisam mogla. Sada možeš da me voliš kao ženu, strastveno i snažno. Možeš da me imaš, onako kako želiš. Sada te se ne plašim.

Slušaj, moram da ti kažem. Ne znam da li smem. Ne znam kuda će nas to odvesti jer ova ljubav vodi nas čak i kada mi mislimo da vodimo nju. Bila sam hrabra kad sam ti došla toliko blizu da sam čula kako nam srca kucaju. Bila sam previše luda kad sam prišla toliko da sam osećala tvoj dah na svom vratu. Bila sam već zaljubljena kada sam te pustila da me celu ogoliš, do kože, do svih mojih nerava i skrivenih mapa. 

Slušaj me.Do neba. Do zvezda. Do beskraja. Do mesta gde se spaja moguće i nemoguće. Do izvan granica. Do uzdaha i udaha. Volim te.



Нема коментара:

Постави коментар