12.03.2018.

Odvedi me.

Odvedi me u Veneciju. Ili na Karlov most. Ili u Dubrovnik. Ili na neko lepše mesto. Ne znam. Negde gde možemo da budemo sami, da krenemo sve ispočetka. Samo ti i ja. I ova ljubav koja nas drži u životu kad je svima do svega sem do života. Odvedi me na vrh nekog brda da vičemo iz sveg glasa naša imena i imena naše dece koju želimo toliko. Odvedi me na najvišu zgradu da budemo bliže zvezdama. Odvedi me na piknik, da zaspimo pod vedrim nebom pokazujući prstom na oblake raznih oblika.


Odvedi me u Pariz. Ili u Opatiju. Vodi me u Rim. U Moskvu. Ili na neko lepše mesto. Ne znam... Možda tamo gde si proveo detinjstvo. Možda na jezero, da bacamo kamenčiće u vodu i brčkamo noge. Negde gde se oseća mir, a miriše na ljubav. Odvedi me do zvezda. Poljupcem. Dodirom. Uzdahom. Osmehom. Zagrljajem. Samo želim da budem sa tobom. Odavde do večnosti i nazad. Znam, čekao si dugo. Ove oči, ove ruke, ove grudi i ono iza njih, ovo telo i dušu, baš ovakvu... Mene. I hvala ti za strpljenje. Hvala ti za ljubav. Hvala ti za to što se ne plašim više. Hvala ti za vetar u leđa, za reči podrške i za to što veruješ u mene. Hvala ti što sa mnom zamišljaš budućnost. Hvala ti za osećaj, dodir i reč. 





   

Predhodni post : Kako je lepo biti tvoja.

Нема коментара:

Постави коментар