26.05.2018.

Idi, i ne okreći se.

Osećam da uskoro moram od tebe da se rastanem. Osećam da moram sopstveno korenje da porežem, da isečem, presečem, otcepim ovo moje srce od tvoga. Ne znam zašto, kao da tako mora da bude. Kao da smo mi već dotrajali i poslužili svrsi. Već smo kao fosili, a tako nam je mlada ova ljubav koja nas oboje drži u životu. Šta će biti sa nama? Hajde,reci mi! Još jedan ožiljak na duši, moj i  tvoj samo?



Bolje da te nikada nisam ni pustila da zavririš u tajne odaje mog sveta. Sad možeš tako lako da me povrediš. Nenamerno, spontano i tiho kao i kad si me zavodio odnećeš deo po deo mene daleko a onda ćemo spaliti sve puteve koji vode do nas. Znam. Osećam. I bojim se. Moramo da se odvojimo, razdvojimo i podelimo stečeno. Meni uspomena i patnja, tebi tuga neizmerna. Jer niko tu ne dobija. Oboje izgubismo san, jedan jedini i zajednički.




Ko će prvi okrenuti leđa? Hoću li se probuditi jednog jutra i pobeći negde gde me ne možeš naći? Ili ću te oterati od sebe? Ko će da bude hrabar a ko lud? Osećam, moram da se odvojim od tebe dok ne bude kasno. Ako odeš kad se naviknem da si tu,ako odeš kad poverujem u ZAUVEK biće gore. Idi. I ne okreći se.




   

16.05.2018.

Najviše na svetu.

Najviše na svetu volim kad umorna spustim glavu na tvoje rame a ti me uspavaš mazeći me po kosi. Ponekad to zvuči kao otrcana scena iz filmova, hiljadu puta ponavljana, ispričana i prepričana tako da izgubi svaku vrednost. Češće, to je najlepši trenutak među nama kojim se završi jedan a počne drugi dan. I ja sam, srećna što te imam, i što imamo te scene iz filmova, i što je taj film naš. Tada mi se čini da sam uvek volela tebe i samo tebe čak i onda kad te nisam poznavala. Znam, nemoguće je. Ali, u paralelnoj realnosti mi smo postojali i pre nego što smo počeli da se ljubimo zavisni jedno od drugog.


Najviše na svetu volim kad mi skuvaš kafu, doneseš jagode i pokrivaš me. Ponekad u sred noći čujem da šapućeš mojim usnama, nekad osetim tvoj dah na vratu, i više ne spavam nego što spavam, ali srećna sam. Rasplačem se kad god pomislim da sve ovo može da nestane pa te stegnem najjače jer se plašim da ne odeš, ti tad kažeš kako sam ojačala a ne slutiš da sam baš tada najslabija na svetu. 


Najviše na svetu volim kad mi kažeš da sa mnom planiraš budućnost. Jer, ja sam već sve isplanirala. Mogu već da vidim, osetim i čujem sve to. Miriše kafa, a na šanku u kuhinji sedimo kao deca i mlatimo nogama. Onda se dugo grlimo na pozoru, gledamo u novi dan kao da kažemo Hvala za svaku milost koja nas je zadesila. Grdiš me što sam bosa, nosiš me u sobu pa se oblačimo između poljubaca i zagrljaja, nekako usput, bez ikakvog reda. Kažem ti da moram da se našminkam, ti meni da sam lepa i bez šminke. Kažem ti da si zgodan u tim farmerkama, ti meni da si samo moj. Kažem ti da kasnimo, ti meni da ne brinem jer uvek stignemo na vreme. Kažem ti da te volim a ti meni šapneš NAJVIŠE NA SVETU.




   

06.05.2018.

Braneći našu ljubav.

Ponekad se bojim da ne odeš pre mene iako smo još mladi i puni života. Taj strah me parališe do te mere da ne mogu da dišem. A onda poželim da ja odem prva. Ne znam zašto razmišljam o smrti, kad smo tek počeli da pravimo planove i živimo snove. Toliko toga treba da uradimo zajedno. Toliko toga je pred nama. 



Ponekad imam snage za oboje a ponekad bih najradije prepustila tebi sve brige ovog sveta. Kad si ugrožen od strane drugih ljudi ja bih stala da te branim iako znam da sam malena srna. Volela bih da te niko nikada ne pogleda popreko. Ne bih podnela da ti nešto fali, onda bi ti falio meni. Pa opet to ne bih mogla da podnesem.



Probudim se noću, u sitne sate, pa brojim minute do jutra. Jer jutro me podseća na nove pobede u koje idem, ponekad hrabro, ponekad ludo, ali idem. Uvek idem dalje, dok god ti stojiš iza mene i svaki put kad se okrenem kažeš : " Ti to možeš!" . A onda kad uspem ti opet kažeš : "Tako sam ponosan na tebe!" Jer ti znaš da ja mogu sve dokle god me voliš. Ti znaš, ja ću biti tvoja podrška i pustiću te da me podržavaš braneći našu ljubav pred svetom.