16.02.2014.

Samo uspomene ostaju


Opet grlim sećanja. U nedostatku tebe tražim nešto da me drži u životu. Ponekad se pitam, jel moguće da neko tako mlad toliko tuge nosi sa sobom? Grčevito se držim za uspomene. Kao na filmskoj traci gledam... Prilazim ti. Smeješ se. Smejem se. Grlimo se. Poljubiš me u vrat. Poljubimo jedno drugom usne. Grliš me. Držiš me za ruku. Moji prsti izmedju tvojih. O, kako volim taj osećaj! Šetamo. Mirišeš na lep parfem. Gledamo u reku, kao onda kad smo tu šetali letos. Prisećamo se kako je bilo pre. Ljubimo se kao i tada. I sve je isto. Ali znamo da isto nije. Za novi početak je kasno. Za kraj je rano. Ne donosimo odluku. Letimo na krilima uspomena. Posle tebe, navikla sam, samo mi one ostanu.









11.02.2014.

Svoja, a tvoja



  
Evo, to sam ja. I ispod peškira krijem telo usamljene devojke. Okupana, sveža, sanjarim o sreći. I ne bih smela tako da ležim. Hladno je. Ali nije mi važno. Ovako mi je dobro. Osećam se svojom. I moja kosa ovako mokra ,i to što pomalo drhtim od hladnoće... Svoja sam. Ovako skoro naga. A ipak...na sebi nosim mnogo toga. Njegove dodire svuda. Svaki milimetar moje kože, moj vrat i ramena... Sve je to njegovo. Odavno nisam svoja, neću da se lažem. Sve ovo što se vidi sve je njegovo. I svoja sam samo njegova. Dok me dodiruje ja sam cela. Dok me ljubi ja sam voljena. Dok me posmatra ja sam srećna. I sve dok me bude želeo osećaću se svojom. Iako znam da sam njegova... od kad me je prvi put poljubio. Svoja sam samo dok pripadam njemu.

10.02.2014.

''...Right here waiting for you...''





Budim se. Naspavana. A takva nisam odavno bila. Svesna da sam nešto sanjala pokušavam da se setim šta je to bilo. Ne uspeva mi. Osećam uznemirenost. Svaki zvuk počinje da mi smeta. utišavam alarm. Gledam, rano je još. Ležim. I prvi put nakon svega osećam talas bola, usamljenosti i sete. Nedostajem. Sebi, srećna. Sledeće što radim je da ustajem, kuvam instant kafu i držeći šolju gledam kroz prozor. Nisam sanjala. Stvarno je noćas bio tu. Stajao je dole ispod mog prozora. Sigurna sam. Ličio je na duha, i jedino što sam videla je bilo njegovo lice. Pomislila sam da mu je možda hladno. Pomislila sam kako bi bilo lepo da može da se popne gore, na šolju toplog čaja. I da kao nekada, razgovaramo satima. Zamišljam to. Pa se trgnem. Već sledećeg trena vidim kako sklupčana ležim u njegovom zagrljaju a on mi priča. Dodiruje mi srce rečima, kao nekad. Gleda me toplo. Osećam se sigurno. I dozvoljavam sebi taj luksuz da mislim na to...iako znam da se to nikad neće vratiti. Kasno je. Mada kažu da za ljubav nikad nije. Ja znam da jeste. Sve smo upropastili. Ponosni. Tvrdoglavi. Pomišljam na to kako bi bilo lepo da se vreme vrati. Odmah odbacujem tu ideju. Opet bi bilo isto. Ne bi se ništa promenilo. Muka mi je da razmišljam o tome ko je od nas dvoje više kriv. Nije ni važno. Na našim srcima su rupe. Praznine. Dan je lep, sunčan. Topao za ovo doba godine. Slušam radio. Skoro da sam popila kafu. I dalje držim šolju u rukama. Čekam. Još jedno osećanje se bori da ispliva na površinu. Sigurnost. Koju više neću imati. Jedna malena suza izlazi iz mog oka. Za tren postajem je svesna, pokusavam da se skoncentrišem na njenu putanju. Ali već iste sekunde me nije briga. Čujem tu pesmu. Našu.''...Right here waiting for you...'' i prestajem da razmišljam o suzama. Ostavljam ih da iznesu moj bol na površinu. Dobro jutro.

07.02.2014.

Odlazi.





Odlazi. Kao i kad si došao, tiho bez najave. Na prstima se iskradi iz mog srca. I nemoj da se okrećeš. Moj pogled više nije moj. Moj dodir više nije isti. I ne trebam ti. Idi. I nemoj da se vratiš kad pomislim da sam dobro. Nemoj da se vratiš kad pomislim da mogu dalje, kad krenem ispočetka. Nemoj. Ćuti. Ne želim da slušam. Hiljadu opravdanja znam već napamet. Znam da se kaješ i da ti je žao. Već čujem to izvini, pre nego što ga izgovoriš. Ali mi sada više ne znači ništa. Slova te reči udaraju o prazan prostor, odbijaju se o hladne zidove mog srca i nestaju zajedno sa svime što si mi značio. Žao mi je. Nisam htela da dodje do ovoga. Osećam se loše, a dajem sve od sebe da tako ne izgleda. Gledam u daljinu, gledam napred. A kako, kako da napravim korak dalje kad me vučeš nazad? Pusti me. Odlazi. Iz mog srca...Daleko. Tamo gde više ikad neću moći da te sretnem. Daleko, da ne možeš više nikad da me povrediš.

06.02.2014.

Čuvaj ono što voliš


Želela sam da budem tvoja žena. Zamišljala kako stojiš pored mene u crkvi. I sad, kad pomislim na to... Kao da su vekovi prošli. Nisam to ja više. I nisi to ti. Nema nas više. Zbrisao nas ponos. I glad. Glad jednog za ovim drugim. Gladni ljubavi. Dva siročića pred vratima ljubavi. Poklekli pred prvim preprekama. A kleli se na večnu ljubav i  spominali često tu reč, zauvek. Ne možeš da me vratiš. Od tebe sam naučila da ono što voliš treba da čuvaš dok ga imaš, kad ga izgubiš... izgubiš ga zauvek...



   

             

Mape od zvezda


Na nebu mapa od zvezda. Pokušavam da pratim tragove i stignem do nas. Teško je. Nestalo je sve ono što nas je vezalo. Možda sam ja presekla nit, ali ti si učinio da se ona istanji. Bila sam sama sa tobom. Želela više, želela mnogo. Sama. Želela sam da me voliš kao u filmovima. Da budem tvoj razlog za život, vazduh koji dišeš. Sve tvoje. Želeo si da ne budemo tajna. A meni nije trebalo ništa sem nas dvoje. Zar je bilo važno gde smo? Zar je bilo važno ko zna za nas? Meni je bilo jedino važno da sam sa tobom. Sa tobom sam mogla na kraj sveta, ali i ovde. Mogla sam da živim samo izmedju četiri zida hraneći se tvojom ljubavlju. I znam da si me voleo. Trebalo mi je samo da mi pokažeš.Samo da se potrudiš malo. A sad? Sad ne verujem u nas, ne verujem tebi...sebi najmanje. I postali smo senke. Lutamo od sećanja do sećanja...Sami. Tražim dodir tvoje ruke noću. Tražim tvoj pogled danju. Tražim te na ulicama grada koji nije naš. Slutim da me zaboravljaš. Čekam da se desi cudo. Čekam da se pojaviš sa cvećem u rukama. Mada, sumnjam da bi pomoglo. Kasno je. Oboje odbijamo da jeste. Ali znam. Sat je otkucao naš kraj. Pre nego što smo ga sami prihvatili. Svadjali smo se. Rekli ono što ne mislimo. Ali, i tad smo bili zajedno u tome. Ovako...dva stranca. Da nemamo srca, bilo bi kao da se nikad nismo ni upoznali, kad se sretnemo...

   


Tvoja kosa, oči, pogled...ramena, dodir, glas, pokreti, hod... Nedostaju mi. Nedostajem sebi onakva kakva sam bila sa tobom. Grizem usne, stežem srce. Ne dam se. Naučila sam da idem dalje. Sama. Bez tebe. Ne znam dokle ću, ne znam ni da li ću moći još dugo. I ako ne budem više mogla... ne znam šta se onda dešava. Da li će se otvoriti velika crna rupa i progutati me? Nadam se da hoće. Jer ako mi jednom ponestane ove snage koji imam sad, drugu neću naći, nemam odakle da je izvučem...