27.05.2014.

Jedna od mnogih, ko sam?


Između ova četiri zida...ko sam ? Kao komad nameštaja. I ništa više. I na plaži jedno zrno od peska. I jedan maleni šum od vetra. Jedna od mnogih. Stopljena sa svima. I te desetine ljudi koji prolaze pored mene u toku dana... i oni su deo nečeg. Deo celine. I tako odlazimo i dolazimo. Na ista mesta, sa različitim ciljevima. Ćutimo. Pričamo. Mislimo. Padaju nam na pamet iste stvari, ali ko će to znati? Dodirujemo se. Volimo se i ne volimo. Mirimo se, pa opet svađamo. Život. Bar tako kažu. A ja ? Ja se bojim. Bojim se da zauvek ostanem samo deo celine. Jer tebe nema. A ja samo u tvom zagrljaju mogu da budem CELA.



                                                                                                        
                                                                                                         

11.05.2014.

Sreća





Ne znate vi šta je sreća! Kad ga vidim da dolazi pa osetim jako lupanje mog srca. Kad nas delić sekunde deli od zagrljaja. Kad osetim njegov miris,dodir i poljubac. To je sreća. Kad se smejemo zajedno tako oboje trapavi za ozbiljne stvari. Kad me zagrli jako da me zaštiti od realnosti. Kad me podigne i poljubi u vrat. Kad mi kaže da je srećan sa mnom. To je sreća. Kad nam se oči smeju i ne rastaje nam se. Kad planiramo budućnost i nadamo se boljem. Kad mi se napuni srce od njegove blizine. Kad mi ne dozvoljava da odustanem. Kad je tu za mene i kad nije fizički prisutan. Kad izgovorimo istu stvar u isto vreme. To je sreća. I sreća je što postoji baš takav kakav jeste. I te njegove mane postaju vrline samo kad me dodirne. Vreme stane za tren pa poželimo da taj tren večno traje. E,to je sreća.

08.05.2014.

Dalek i prek

Odsviram ti u mislima pesmu.
I pustim emocije svoje,kao mlaku vodu niz česmu.
Šapnem ti da te volim,pa se ugrizem za usne.
Iz oka mala kap izađe,pa prsne.

Napišem ti stih.
Pa ga izbrišem brzinom svetlosti.
Ne suoačavam se sa istinom.
Tvoje srce neka mi oprosti.

Ćutim o nama.
Odavno nikome ništa i ne govorim.
Proći će vremena mnogo
dok ponovo srce ne otvorim.

Odsviram ti u mislima pesmu.
Spomenem sreću i osmehe naše.
I krenu tako kapi iz oka
Kao da je neko prolio čaše.

Zagrlim te nemo kad noć padne.
Ne osećaš ti to dalek si i prek.
I od nekuda se stvori tvoj miris
onako kao u pravo vreme lek.

Zavaram sebe da si tu.
Barem lakše zaspim ako ništa drugo.
Ujutru kad shvatim da te nema
zapitam se da li ću ovako još dugo...




                                      




Isti razlozi

A lepo sam ti rekla! Pa, ko te bolje od mene zna? Pričala sam ti da ono što voliš moraš da čuvaš sad, kad ga imaš. A ne da se, kada ode, ljutiš na njega. Ljudi odlaze, shvati. Kad osete da su nepoželjni, kad se razočaraju ali i kad ih zapostaviš. Nije to ništa novo, rekla sam ti. To tako ide. Priznajem da se i meni ne sviđa. Vidiš, život je stalna borba a protiv samog sebe je najteže. Ne kaže se tek onako da se treba truditi ako ti je stalo. Sve ima svoju granicu i prag tolerancije. Svi koje čekamo i koji nas čekaju odlaze i dolaze. Mi smo ti koji moramo da budemo na pravom mestu i u pravo vreme! Nemoj da se glupiraš, kažem ti! Ako je otišla od tebe jednom otići će opet. Ne dozvoli da to bude iz istog razloga... Posle nema nazad.Veruj mi.

PHOTO : We Heart It

05.05.2014.

Koliko je to mnogo?


-Volim te!
-A koliko me voliš?
-Pa, volim te. Mnogo te volim.
-A koliko je to mnogo?
-Pa to je baš mnogo ...
-A to baš mnogo...koliko je to?
-Neću da ti kažem.
-A zašto?
-Ti si tako mala, nećeš razumeti.
-Nisam mala. Viša sam od tebe.
-Jesi, mala si.
-Nisam mala.
-Nisi.
-Eto.
-Najveća si. Moja ljubav najveća si.


                                                                                                   

Pusti nas


Želim te ovde. U tišini noći. U vrevi jutra. Sa prvim suncem i kišom. Tu, pored sebe. Da budeš moj oslonac. Da budeš moja podrška. Sve ono što ovde nemam. Znam, patetična sam. Znam da treba da ustanem i da se borim sa svime što stoji ispred mene i naziva se preprekom. Ali ti mi trebaš. Da budeš moja snaga. Da budeš moje nebo i moja zemlja. Da budeš moj vazduh. Želim te ovde. Da me držiš za ruku kad počne da duva hladan vetar samoće. Da imam kome da se vraćam i od koga da odlazim. Da imam pored koga da se ušuškam noću. Dođi. Nemoj ništa da me pitaš. Ćuti. Pusti me da ti očima kažem sve ono što nisam nikad umela rečima. Pusti da ti dodirom pokažem koliko mi značiš. Pusti da budem ono što jesam jer to jedino mogu pored tebe. Pusti da se naše sene dodirnu. Pusti nas  da živimo.






                                                                                                                  

03.05.2014.

Neke reči koje nikad nije rekao pre


Ma,kad bolje razmislim... Nisam ja htela nikad da mi pišu pesme! Ne, ne... Ja sam htela da me vole. Mislim,da me voli. Taj neko. Taj jedan. Od krvi i mesa, od osećanja i nežnosti... I nisam htela da me samo voli. Htela sam da ume to i da mi pokaže. Uvek da je tu. Uvek da je prisutan. U svakom trenutku. I ne treba da mi piše pesme... Možda ponekad da mi šapne neke reči koje nikad nije pre.








                                

01.05.2014.

Miriše sreća

Znam da nas čeka. Na kraju neke ulice. Na kraju nekog mraka. Kao sunce posle kiše. Kao svetlost na kraju tunela. Nema je dugo. Kao da se izgubila ili krenula pogrešnim putem. Ali ne brinem se. Pratim te. Znam da ćeš me odvesti do nje. I kad me rasplačeš opet sam tu. Iza tebe. Pratim te i  čuvam ono što imamo. Držim se za rukav tvoje košulje. U mali džep do srca staću. Ne mrdam ja od tebe. Više nikada. Idemo istim putem. I znam da je ona tu. Osećam je. I znam da ćemo je dodirnuti jednom. Onda kad se sve kockice sklope, onda kad budemo imali vremena za nas. Onda kad nas ujutru sunce probudi i ja se ušuškam pored tebe. Onda kad svima kažemo da postojimo. Ti i ja. I naš maleni svet sa prozorima. Osećaš li njen miris?Onda kad me pogledaš, uhvatiš za ruku pa naslonim glavu na tvoje rame...Sreća.



Odvojeni i sami


Mi. Razdvojeni vazdušnom niti. Oboje sa istim ciljem, budimo se i ležemo. Sanjamo iste snove. Odvojeno. Sami. Ali to je ono što nas drži zajedno. Ja u njegovim a on u mojim mislima. I tako koračamo stazama naših želja. Odvojeno. Osećamo iste stvari. Ja njegov miris svuda, on moje prisustvo. Prepoznala bih te oči uvek. Iskrene i tople. I nikad ne bih pomešala njegov pogled sa nekim drugim pogledom. Jer, samo dok me on gleda osećam se voljenom. Tu hrabrost u njima samo ja mogu da vidim. Njegove ruke su snažne. Dovoljno jake da me nikada ne puste, da me zauvek tako drže. Između njih postajem krhka i nežna. I te ruke... Te šake i prsti...Uvek bih mogla da ih osetim. Samo kad zatvorim oči. On je tu. Kad se nasmejem, on je tu. Njegovo prisustvo mi unosi mir. A kad ga nema uspomene na njega me smiruju. Uvek sami. Uvek odvojeno. On tamo, ja ovde. I obrnuto. Nije važno gde je to tamo, i gde je to ovde. Nije važno gde se u kojem trenutku nalazimo. Uvek imamo isti cilj. Da budemo zajedno. Uvek. Odvojeni i sami. Ali to je ono što nas drži zajedno...