20.12.2014.

Nisi primetio da me nema




Ja samo mogu da se nadam da nas sreća čeka negde. Da će doći do nas kad se najmanje nadamo. U vidu novog imena, novog dogadjaja. Ne vraćaj se više u moje dane. Ne otvaraj mi rane svaki put kad me pozoveš. Odustala sam. I ne znam šta me više boli, to, ili to što nisi ni pokušao da me vratiš. Sve ono što sam ti pružila bez mene ne funkcioniše. Bez mene nema smisla. Bez mene lampioni ne svetle, i sveće ne gore. To ćeš shvatiti kad ostaneš sam, na hladnom asfaltu svog razočarenja. Faliću ti i tamo gde nikad nisam bila sa tobom. One koje volimo nosimo u srcu. A ja sam tebi ispala iz džepa starog kaputa... Čak nisi ni primetio da me više nema.

19.12.2014.

Volela sam samo ja





Ovo nije ljubav. Ovo djavolski je hir. Ne voliš me. Mada bih volela da je drugačije. Danima me ubedjuješ. Utihnu emocije pa se probude onda kad pomislim da više neću da mislim... na tebe  i tvoje strahove. Izaći ću kao pobednik, u tom znaku sam rodjena. Šteta. Bili smo dobar materijal za romantičnu priču. Bitanga i princeza. Ali bajke postoje, kao i nada, samo dok veruješ u njih. Mi smo bili pokušaj sa verom u uspeh.  Zavrišili pre nego što smo i počeli. Bezimeni grad, bez oznake na mapi. Zalutali putnici iz pogrešnog vremena. Ja sam verovala u budućnost, živela u prošlosti. Ti si bio stranac, mislio si uvek biću tu čak i ako mi daš razlog da odem. Ostajala sam kad je bilo najteže. I sve ruševine su bile na mojim plećima. Osmeh na dar, i suze tihe u tami... sve sam ti dala! A ti čak ni ne znaš gde si pogrešio. Kažeš da ti je savest čista , a ja se plašim da zbog tvojih grešaka neću moći da zaspim. Ako možeš da pustiš ženu da bez spokoja dočeka novi dan... Ako možeš da na svako njeno pitanje daš po jedan izgovor umesto odgovora... Ako možeš da izdržiš bez nje danima... To nije ljubav! Ako nisi podrška, prijatelj, oslonac i čovek...Ako nisi iskren, pravedan...To nije ljubav! Kad te žena voli ona voli i tvoje mane. Ali sve dok zbog njih ne počne da se budi nesrećna, sa suzama u očima... Ovo nije ljubav. Volela sam samo ja.

15.12.2014.

Najdraža bajka




Premala je ovo soba za sve moje strahove. Pronadju me žmureći posebno kad noć padne. A ujutru umesto tebe spavaju pored mene. Na prstima pokušam da ustanem, da ih ne probudim. Ali kao na uzici, povuku me pa se uplašim da se ne ugušim. Odu na čas kad obećaš bolje dane. Ali stegnu me najjače kad obećanja ne ispuniš. Samo sam te htela pored sebe. Ni u šta više ne verujem. A bili smo moja najdraža bajka. 

14.12.2014.

Čovek od leda

Čestitaj mi. Za svaku suzu koju sam pretvorila u smešak. Za svaku bol koju sam pretvorila u radost. Samo to, i ne pitaj me ništa više. Ti bi sad uradio sve. Ti bi vratio vreme, uradio bi nemoguće. Samo za trenutak sa mnom, samo za tren u kojem ti potpuno pripadam. Ali ja to ne želim. Nikad i nisam želela SVE. Samo malo, deo tvog vremena, deo onog najnežnijeg u tebi. Ja, tako nesavršena, bila sam savršena za tebe. Ali samo dok sam tu da te branim, samo dok si u mom naručju siguran. Onda kad meni postane potrebno to isto tebe nema. Nestaneš kao da nikada nisi ni postojao. Pa onda pomislim da sam te umislila, ovako savršeno nesavršena... Ali nisam. Postojiš. Ali se kriješ iza ledenog zida. Čovek od stakla, uvek na oprezu. Bez pristupa tvom svetu, završila sam pred vratima moleći za deo ljubavi. Da li mi je to potrebno? Ne. Meni je potreban neko ko je TU, neko ko RAZUME ili se trudi da razume. Želim nekog ko me ne želi samo kad sam mu potrebna. Nekog ko će ostati kad je meni potreban.
,,



11.12.2014.

Nisi me pitao da se vratim





Sanjam tvoje ruke. Oko moga vrata. Na obrazima. Oko struka. Da me štite. Jer nekad si bio baš to, moj štit iza kojeg sam mogla uvek da se sakrijem. Uvek sam mogla da računam na zagrljaj koji bi mi tvoje snažne ruke  pružile. Toga više nema. Izmedju nas je veći prostor, prevelik za tvoje ruke. Uvek sam htela samo tebe. Tvoje poljupce i dodire. Nedsotaješ. Ali ćutim, grizem usne i srce. Sanjam tvoje ruke, odmah do mojih. Uvek ću kriviti sebe. A znam ti si kriv što sam otišla od nas. Nisi se trudio da ostanem. Nisi me pitao da se vratim.

08.12.2014.

Razlog mog nemira


Kutija od stakla. I ja na njenom dnu. Ne mičem se, a nevidljivi lanci stežu mi članke. Bole me ruke. Bole me prsti. Ne mičem se. Hladno mi je, i ponestaje vazduha. Plakala bih. Ali ne počinjem. Strah da se ne ugušim u sopstvenim suzama sprečava me. Drhtim. Skupljam sve emocije koje si probudio u meni. Bol. Očaj. Slabost. Prisećam se koliko puta si mi rekao nešto što me je povredilo. Bes. Nemoć. Strah. Sećam se koliko malo toga si mi dao. Usamljenost. Tišina. Mrak. Brojim ih. Sve te emocije koje želim. Ljubav. Radost. Bezbrižnost. Spokoj. Nežnost. Mir. I ništa ne štikliram. Jer ništa ne postoji. Samo kutija od stakla, od nade i želja. Barijere beskrajne. Izgovori umesto odgovora. I vrisak zveri koji se čuje iz mojih grudi. Komadi stakla koji se zabadaju po mom telu. Patnja. Ljubav sa tobom je začaran krug. Strepnja. Dodješ, podigneš me. Dodješ da mi zalečiš rane, pa dodaš na njih malo soli. Ne volim te. Volim iluziju o tebi. Jer, ti nisi ništa do iluzija rodjena u meni onda kad si me poljubio. Jer, ti nisi ništa do razlog mog nemira. Odlazi, ili odlazim.




05.12.2014.

Nismo se dodirnuli

Minut sa tobom. Zatvorenih očiju, željama ispunjavam tih šezdeset sekundi. Premalo za sve ono što želim. Dovoljno da poželim još. Nedostaješ. Osetim te, ali ne mogu da prevarim sebe...nisi tu. Miriše na tebe, a nikada nisi bio ovde. Zamišljam slučajni dodir u prolazu, okretanje i značajni pogled. Zamrznuta scena koja polako odmiče. Moje ime koje se ledi na hladnom vazduhu dok ga  izgovaraš. Naši prsti isprepletani brzo, sa strahom da ćemo nestati. A znam, postojimo samo u meni. Hladni i nemi. Ne poznajemo se. Dva stranca. Tvoj pogled na meni. Moj stid. Treptaj što ne briše čežnju. Ostajemo tako, u mračnoj ulici. Dve senke. Dve duše. Nismo se dodirnuli...