31.12.2015.

< 223 >

Podižeš me u visine, pa me  snažno tresneš o pod. Držiš me uvek između. Između vremena, između prostora, između onoga što daješ drugima. Uvek sam na čekanju. Nikad prva. Hraniš ranjenu zver u meni lažnim obećanjima. A onda me držiš gladnu, danima. Mučiš moje telo, i moj duh. Ostavljaš me, pa mi se vraćaš. Ne znaš šta želiš. Ne vidiš svrhu. A opet, opet isto. Vrtiš u krug jedne te iste rečenice. Ni ne počneš da govoriš ja znam šta ćeš reći. Muka mi je ! Odlazi ! I ponesi sa sobom sve ono šta si, sve ono što nisi, sve ono što sam mislila da jesi. I ne okreći se. Ne gledaj me nežno, ne gledaj me tužno. Nećeš videti iste oči, u njima nema sjaja. Ostao je samo plamičak , više da te uplaši nego pruži nadu. Jer, koliko sam ja to jača od tebe kad podnosim sve što radiš? Jer, koliko sam hrabra kad i dalje verujem u bolje sutra? I najzad, koliko sam čovek više od tebe kad ti uprkos svemu opraštam?

PHOTO by : Pinterest 

19.12.2015.

Pismo sebi

Uvek sam pisala drugima. Ili o drugima. Uvek sam brinula o tuđim osećanjima, uvek pokazivala kako se osećam. Večeras, ovo pišem sebi. Sve ove godine sam se trudila da budem najbolja u onome što jesam. Bila sam najbolja prijateljica, i ta moja prijateljska ljubav prerasla je u sestrinsku. Ona je otišla, ne pitajući koliko je praznine ostavila za sobom. Da prođe duplo više godina koliko smo se družile, ne mogu da zaboravim... Oprostila sam joj sve trenutke u kojima nije bila tu a bila je potrebna. Oprostila sam sve što je krila, sve što je prećutala. I način na koji me je izbacila iz svog života, sve joj opraštam. Uvek će me boleti taj deo odrastanja, ali izdržaću. Očigledno, to što mi je bila potrebna više nego ja njoj govori mnogo o tome zašto je otišla. Imala sam jednu ljubav. Najveću na svetu. I niko mi ne može reći da je dovoljno prošlo, da ne treba da se sećam. I niko mi ne može umanjiti sve ono što sam tada osećala. 


I on je nestao. 


Pobudio se sa drugačijim karakterom. Više nije isti. A ja i dalje ponekad danima živim u prošlom vremenu, sve dok me sadašnjost ne ošamari svom jačinom. Jer, vreme prolazi... Oni su krenuli dalje. I ja sam. Ali više ne idemo istim korakom. I ko me pita za sve snove koje sam sanjala? Svi ti planovi koje sam imala sa njima? Niko me ne pita! Ponekad poželim da ne napišem više ni jedan pasus, ni jednu rečenicu, pa čak ni reč. Ponekad poželim da se zatvorim kao staklena kutija, da postanem hladna kao led... Ali to nisam ja! Ja sam ovo. Ja sam iskrena, osećajna i krhka. To ne mogu da promenim, ali učim da kontrolišem. Pišem ovo sebi, da imam na jednom mestu sve ono što me je najviše povredilo, da sve to držim pod kontrolom, ali da sebe oslobodim. Moram da ispunim prazan prostor rečima, i ispraznim mesto u srcu za neke nove ljude i osećanja. Toliko toga sam želela, a ni za šta nisam imala dovoljno vremena. 


Ponekad ne znam da li su svi ti ljudi umrli ili sam možda umrla ja... Ne želim da se sećam. A opet, tako se čvrsto držim za stvari koje su bile i koje se nikada neće vratiti. Držim se za reči, a danas ljudi govore tek da bi nešto rekli. Iskrenost je pod znakom pitanja, sve ostalo takođe. Ja tražim tako malo. Ali čak ni to ne mogu da dobijem od onih koje ni to malo u sebi nemaju... Znam. Moram da budem jaka, i da u ovakvim trenucima  naučim da podignem sebe. Ne mogu uvek to da očekujem od drugih. Pišem ovo sebi. Da zapamtim da nikad ne dajem previše sebe drugima, da uvek budem dosledna sebi. I da nikada više ne dozvolim da mi neko drugi bude važniji od mene same. Od ovog trenutka, od ove sekunde za mene ne postoji ni jedna prepreka. Ako želim da zaboravim, zaboraviću, ako ipak ne mogu, naučiću da živim sa tim. 

PHOTO by : Pinterest 

18.12.2015.

< 221 >

Miris kafe ujutru, a mirišljave sveće pred spavanje. Toplina tvog dodira, mraz u zoru. Šare na prozoru i kapi kiše. Zvuk vetra. Spokoj. Ti na vratima. Tama u sobi. Poljubac u vrat. Ja u tvojoj majici. Nas dvoje na istom jastuku.  Balade za buđenje, ples u kupatilu. Naša želja da imamo psa. Čitam ti knjigu. Gledamo film. Čaj. Miris jabuke i cimeta. Priznanja. Istine. Plač. Bes. Strah. Panika. Zagrljaj. Mir. Obećanja. Šetnja po parku. Moja neobazrivost. Smejanje našim glupostima. Stisak ruke. Poljubac. Pada sneg. Greje sunce. Hladno nam je. Volimo se. Nosiš me. Vrtiš me. Sve se vrti. Grlimo se. Šapućemo. Budimo se, spavamo. Ja verujem samo u one bajke koje sama napišem. 

PHOTO by : Pinterest 

16.12.2015.

< 220 >

Možeš li da gledaš kako drugi oko nas dobijaju decu i smeju se njihovim dečjim glupostima? Možeš li da odeš na sva ta venčanja i budeš iskreno srećan? Možeš li da budeš miran i spokojan, da zaspiš na vreme? Možeš li da me voliš i dalje a da me ne dodirneš? Možeš li da dišeš? Možeš li da sanjaš, da planiraš, da želiš? Možeš li da voliš opet? Možeš li da izdržiš celi život ovako, bez mene, bez sebe, bez nas? Možeš li da se krećeš i dalje, možeš li da zaboravljaš i da pamtiš? Možeš li da ljubiš? Da grliš? Da li si i dalje čovek? Imaš li emocije? Jer ako ne možeš a jesi, zašto ništa ne preduzimaš? Koliko si ti to slab na skali od želim do ne znam kako? Ne želiš, jer da želiš ti bi bio ovde i ja bih pisala o nečemu sasvim drugom. Veruj mi. 

PHOTO by : Pinterest

15.12.2015.

< 219 >

Pišem ti o sebi. Ne štedim reči, ali štedim emocije. Jer ja, ja se nisam rodila onda kad smo se sreli. Iza mene je prošlost. Neke delove nje sam ponela sa sobom, neke na putu do tebe, usput bacila. I da nje nije bilo možda ti se ne bih ni dopala. Možda si prepoznao setu u mojim očima, možda želju da volim. Možda ti se sviđa baš ono što sam prećutala, možda ono u šta više ne verujem. Pišem ti o sebi. Ponekad plačem bez razloga, ponekad tako lako nađem razlog.Često se sećam. Teško zaboravljam. Imena ne pamtim, lica ne pamtim. Samo ono što ostave za sobom.  Moja prošlost ima ime. Ima i prezime. I njeni tragovi i dalje su svuda, po meni, u meni, oko mene. Svakoga dana ustajem borbena, spremna da se suočim sa svim tim. I nemoj pogrešno da shvatiš, ne dotiče me više, ne znači mi više. Samo ožiljci i rane treba da zacele. Pišem ti o sebi. Osetljiva sam. Nametljiva sam. Ulazim u tuđa srca sa namerom da ostanem zauvek. Lako se lomim. Ali me je teško sastaviti. Ti govoriš bez razmišljanja, i pred mene stavljaš sve otrcane fraze ovoga sveta. Ne želim to! Oprezno sa mnom! Gledaj me u oči, dodirni mi srce. Pišem ti o sebi. I ne znam dokle bih mogla ovako, a da ne spomenem razlog mog bola. Verovatno bismo nekako stigli i do toga. Ne želim. Ćuti. Ne pitaj me. Te rane su samo moje. Samo je moj bol. A ja sam tvoja, i samo sam tvoja... Sve dok ih ne diraš. Sve dok ih ostavljaš da zarastu, ne same od sebe, već same, od mene. Jer ja sam jaka kad treba, ali ponekad želim da budem slaba. Samo da se odmorim, da prikupim snagu. A onda, uhvatim ono što me uništava i uništim ga. Ja sam žena, i ratnik i dete, i sve sam. Ti samo biraj reči. Osećanja neka biraju nas. 

PHOTO by : We Heart It 

11.12.2015.

< 218 >

Sva sam rasejana, podeljena i izdeljena. Odvojena i izdvojena. Dišem ali to nisu moja pluća. Živim ali previše se drugi mešaju u moj život. Gledam a ne vidim ispravno, samo iskrivljena realnost u akvarelu. Mutno. Ne verujem, a toliko želim, očajno želim da poverujem... U sve te reči spontane koje izgovaraš. U pogled dubok i svetao. U tople ruke, dodire i zamrzavanje vremena. Ti si jedini kojeg ne pokušavam da promenim a menjaš se zbog mene... 

PHOTO by : We Heart It 

09.12.2015.

< 217 >

Zapisah skoro jednu rečenicu, pa za njom još jednu. " Ponekad pogrešne ljude puštamo u naše živote. Ponekad pogrešne oteramo. " I mislim da nije poenta u tome da su oni pogrešni nego da im svima dajemo podjednake šanse. Jedni pokažu da je pogrešno što su otišli, drugi da je pogrešno što nisu. Nekad je greška u nama, premalo se trudimo ili se previše  trudimo. Ljudi odlaze i dolaze, i osećam se često kao peron stanice. Svaki me sastanak i rastanak dotakne.Želim da neko ostane. Zauvek da ostane. Ne želim da se suočavam sa neželjenim odlascima. I bar jednom neka ostane, kad kažem da to želim. I neka bude dostojan ostanka, neka ne poželi da ode. Hoću da imam nešto za stalno, da se vežem bez straha. Kad svi odu da znam da mi ostaje. Ja sam uvek želela da imam nešto da mi traje, i da, kad se sva svetla ugase to bude nešto ono u šta uvek mogu i smem da verujem.

PHOTO by : Pinterest

06.12.2015.

< 216 >

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da se  izležavam  kraj tebe.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da skuvam nam kafu i da je zajedno pijemo u krevetu.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da nosim tvoju košulju i mirišem na tebe.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da doručkujemo kasno neko izmišljeno jelo od namirnica iz frižidera.


                  Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da gledamo filmove i ljubimo se dugo.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad ćutimo dok se gledamo, dok se grlimo. 

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad nosiš me po stanu i smejem se kao dete. 

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da šetamo kasno popodne po parku i gledamo željno roditelje sa decom. 

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad svlačiš me još sa vrata, i ljubiš me svuda.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad zajedno spremamo večeru i pijemo vino.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad zaspim ti na ramenu u dnevnoj sobi.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad odneseš me u krevet i zagrliš me dok spavamo.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad smo zajedno.

PHOTOS : Pinterest 

05.12.2015.

< 215 >

Želim da provodim vreme sa tobom, da pričamo, da ti gledam oči.

Želim da vidim kako ti se pomeraju usne.

Želim da primetim promene u tvom disanju kad ti se približim, i osetim kako ti kuca srce.

Na granici sam između patetičnog i romantičnog. 

Borim se sa emocijama i realnošću. I očajno želim da postanu jedno.

Želim da postanem cela  a deo tebe. 


PHOTO by : Pinterest

03.12.2015.

< 214 >

Stavljaš mi ruke oko struka, ljubiš me u usne. I stojimo tako zagrljeni dugo, na sred ulice. Kao da ne postoji ništa sem tog trenutka u kojem srećni zaboravljamo na ceo svet. Mi živimo u našem svetu. Ostali svetovi nas ne zanimaju. Poljubim te u vrat, i probudim u nama neka duboka osećanja. I tako se gledamo dugo tražeći potvrdu onoga što oboje znamo. Svakog puta je tako, oko nas prolaze ljudi, prolazi vreme, a mi zamrznemo deo svemira u kojem smo. Biramo sporedne ulice, jer mi smo glavni. Gledamo nebo, oblake, sunce, mesec. Držimo u blizini sve ono što nas razdvaja, da nam bude na oku. Ali nikada to ne spominjemo. Uvek pričamo o nama, kao da oduvek postojimo. Zaljubljena sam u nas, u sve ono što nam se dešava. Rekli su mi da je tuga najbolja inspiracija. Međutim, ja mislim da si to TI. Ti, i sve ono što budiš u meni dok me gledaš, dodiruješ i ljubiš...

PHOTO : We Heart It 

02.12.2015.

< 213 >

Jutarnja šolja kafe, trag ruža na njoj. Sto pretrpan knjigama i flomasterima raznih boja. Mirišljava sveća, izgužvane beleške. Šibice. Ključ. Sat. Haos. Brufen. Lak za nokte i turpija. I jedan sasvim mali, neobičan komad papira koji pokušava da ispliva. Primećujem ga jer je neobično obojen, i nije ispisan mojim rukopisom. 


" Mislim na tebe čak i kad nisi u blizini. Posebno tada. Ne zaboravi to. " 


  Posebno tada. Ne zaboravljam to. 

PHOTO by : Pinterest

01.12.2015.

< 212 >

Ispod vedrog neba i mape od zvezda, i ispod koraka naših laganih, šuštalo je lišće. Staze bile su mračne, a pogled na grad osvetljen i tih. A mi? Mi smo hodali jedno uz drugo, kao da se znamo od početka. I taj početak, kao da je bio odavno, godinama unazad. Kao da smo se, eto, slučajno sreli ponovo. I kao da su godine prošle od našeg poslednjeg susreta. Ne prepoznajem tvoje telo, ali prepoznajem ti dušu. Oči su ti svetle. Ruke spremne za oslonac,ali razum kaže da te ne poznajem. Pomalo oprezno, gubila sam oprez. Možda si primetio, jer ja jesam...to kako, kad nam se pogledi sretnu ne možemo dugo da izdržimo gledajući se. Zbog varnica između nas? Možda si primetio, kako nas neka sila  približava jedno uz drugo čak i kad se  trudimo da budemo na pristojnoj razdaljini...Zbog želje? Ne mogu te nazvati strancem jer su nam se duše prepoznale. Ponekad čak mislim, sanjala sam. I da sam umislila kako smo gledali drveće u ogledalu jezera. A onda te sretnem kad se najmanje nadam. Pogledi nam se pronađu. Tek tako, prođemo jedno kraj drugog. Dva stranca, nepoznata tek. Ali nešto ostane u tom vazduhu između nas. Ne mogu da prestanem da mislim. Ne znam da li ti misliš. I ne znam da li o istom razmišljamo. Ostali smo nedorečeni, uzalud se borim. Toliko sam tvoja, toliko ti pripadam. Toliko toga želim da ti kažem. Pitanje je samo, želiš li da me saslušaš? 
PHOTO by : We Heart It

08.11.2015.

Ne voliš me, voliš to što ja tebe volim

Provlačim se kroz mrežu tvoje neiskrenosti i upetljana u neistine tvoje borim se protiv onoga što si mi uradio. Ćutim dok pričaš o sreći. Slušam dok govoriš o nama, a mi čak ni ne postojimo. Ja sam radila na tome da postanemo jedno, ti si slamao deliće mene na tom putu. Kad god sam mislila da sam ti blizu bila sam daleko. Tvoja dela se ne poklapaju sa tvojim rečima, i to me izluđuje. Gubim razum i svest o sebi. Vrtim se od jedne do druge činjenice, i nazad. Plačem. Molim te. Ali ti si nemilosrdan i grub. Ti za nežnost ne znaš!

Pružam ti ruke, da ih sklopiš oko svog vrata. Jer jedino tu želim da ih stavim. Želim da pružiš mi ono što mi nedostaje. Da budemo jedna duša, jedno srce. Da čim te pogledam ti znaš na šta mislim. Da budeš tu kad si potreban. Da ne ideš kad ne moraš. Da budem na prvom mestu, odmah do tvog sata života. Ljubim te u mislima, i tako sam srećna dok samo mislim na tebe. Ali... Ti nikada nećeš biti moj. Čak i kad si pored mene ti si mnogo daljina daleko. Najviše bih volela da se nikad ne vraćaš. A ti stalno, kad si slab, setiš se one koja te najviše volela. Setiš se mene. I ne voliš me, voliš to što ja tebe volim.


Želim da se sastanemo, ali samo da bismo se rastali. Moram da ti kažem ono što mi nisi dozvolio da ti kažem. Moram da ti kažem da odlazim. Znam, biće ti teško. Ali moći ćeš bez mene. Evo, godinama već, mogao si. I evo, godinama već, i ja sam mogla bez tebe. Ne mogu više da nosim teret prošlosti na svojim leđima. Postao si mi težak. Postao si gorak. Nisi umeo sa mnom. Čuvao si me za neka bolja vremena, za prave trenutke. Ja želim da ispravim pogrešne trenutke, da dam nekome ono što ti uporno odbijaš. Ne mogu, ne mogu više da te volim. Ne želim. Ja zaslužujem mnogo više od mrvica koje mi daješ. Ja zaslužujem više od jednog poziva, od jedne poruke posle ponoći. 
PHOTO by : We Heart It

05.11.2015.

Noćas mesec ima tvoj lik

Sedim na vrhu zgrade i gledam u mesec. Čini se tako blizu, dok pružam ruku ka njemu. Srcem ga osećam tu, tik uz mene. Ali razum mi govori da je jako udaljen. Razum kaže da se ne približavam, jer pašću u ponor pokušavajući da ga dohvatim. Što sam bliže to sam dalje. I svaki pokušaj je uzaludan. I posle svakog od mnogo neuspelih teže mi je. Noćas mesec ima tvoj lik. Tako si nedostižan. I taman kad pomislim da sam ti blizu, ti se odmakneš od mene. Napraviš veliko rastojanje, ohladiš sve ono što mislim da gori među nama. Možda ne čujem dobro i ne vidim najjasnije sve ono što stavljaš pred mene. Vidim ono čega nema, čujem ono što želim da si rekao. Tako si dalek. Stalno žurim ka tebi, da stignem, da držim korak sa tobom. Čitam između redova, donosim zaključke. Zašto ne može jednom sve da bude jednostavno? Zašto ne može jednom da sve ide lako? Ne mogu da rasuđujem pravilno. Pomešani su mi strahovi sa slabostima, pa više nisam tako sigurna već lutam, tražim se ponovo. Pitam se vidi li neko da sedim na ivici krova, sasvim sama. I da li se neko plaši da ću pasti? Jedina si svetla tačka u ovoj noći. Ali ne sijaš meni. I ko zna gde si na rastojanju od mene do iskrenosti... Sanjam te. Često sa tobom u mislima provodim dane. Želim da si ovde. A ne znam čak ni šta bi rekao da vidiš bespomoćnu mene, na korak od kraja, ovde, gde sve je tako blizu, ovde, mnogo daleko od svega. Hladno je. Od magle se više ništa ne vidi. Tako bih rado potrčala u susret tvom toplom zagrljaju. Ali ostajem da sedim, na ivici betona. Nemam nameru da skočim. To mi nije opcija. Samo sam došla po malo volje za životom. Samoj sebi sam najpotrebnija. I najvrednije sam što imam. Želim da mi noćas budeš bliži nego juče. To je sve.
PHOTO by : Pinterest

01.11.2015.

Ne čekam više da se vratiš

Prolazi vreme. Sat po sat, dan po dan. Ali ja ne čekam više da se vratiš. Prolaze godišnja doba. Jedno po jedno, naglo ili lagano. Ali ja više ne želim da se vratiš. Ostavio si me ovde, davno, samu. I bilo je teško i bilo je strašno, nezamislivo, i nemoguće. Ali je bilo. To ti ne mogu zaboraviti. Dobio si moj oproštaj da bi mogao da kreneš dalje. Dobio si sve ostalo što si želeo, sve ono zbog čega si izgubio mene, sada je tvoje. I budi srećan, i budi jak, i budi sve ono što sam ja gušila u tebi. Ali nemoj, nemoj da pišeš. Nemoj da zoveš. Nemoj da me podsećaš. Nemoj da prilaziš, da me dodiruješ, da se raspituješ o meni. Nemoj da se vredjaš time što mi više nije stalo. Dovoljno sam dugo čekala da to vidiš, da osetiš, da dopre do tvoga srca. Za mene ti više nisi čovek kojeg želim kraj sebe, za mene ti nisi više ono što si bio. Moja si prošlost, i misao na čijem kraju stoji tačka. Ti si tema o kojoj ja više ne vodim duge razgovore, i ne plačem više zbog tebe do duboko u noć. Sad pružam svoje ruke nekom drugom. Nekom ko ovde nije, a ko je uvek bio tu negde, meni pred očima. Ne znam kakve su njegove namere sa mnom. Ali verujem nekim tihim i strpljivim osećajima u meni. Možda me on svojim dodirom učini svojom, i popravi ono što si ti pokvario. Dobiće od mene onoliko koliko mi da. I biće srećan sa onim sa čime ti nisi mogao da budeš. Gledaće me iskreno i toplo, i prepoznaće u meni, ono što ti nisi video. Dlan moje šake prisloniće se na njegov dlan. Biću zaljubljena ponovo. Otvoriću svoje srce. I biću ono što mi ti nikad nisi omogućio, to tako malo, i jednostavno...biću srećna. 
PHOTO : by Pinterest

10.10.2015.

Ima nešto u tebi čega se plašim

Ima nešto u tebi o čemu ne želim ništa da znam. Način na koji me gledaš. Način na koji me želiš. Držiš me blizu pa me odgurneš miljama daleko, u sekundi. Ne možeš bez mene. A opet, tako ti dobro ide kad nisam tu. Ne znam da li prećutkuješ laž ili istinu. U očima ti je ponos. A kladim se da ti srce zadrhti kad pomisliš da se možda neću javiti. Nikad više.


Nećeš znati da li sam još uvek slaba na tebe. Čak ni to da li glumim da sam jaka. O meni ti neće pričati. Nećeš znati ni šta da ih pitaš. Biću senka. Ima nešto u tebi što me proganja. To što radiš suprotno od onog što govoriš. To što u sebi nosiš tuge i dubine bez dna. To što budiš u meni želju da ti pomognem. Ali kako pomoći nekome ko to ne želi? Na dlanovima su ti još tragovi mojih prstiju. Znam to. I na srcu žig, isti kao moj. Na leđima teret prošlosti. Po tome se prepoznajemo.


A ipak, ima nešto u tebi što nikada neću razumeti. To što gledaš, a ne vidiš. To što ne prepoznaješ, a dodiruješ. Čuješ, a ne osećaš. Grešiš, a ne tražiš oproštaj. Voliš, a ne dolaziš. Najzad, ima nečeg u tebi, nešto čega se plašim. Taj strah je ono što me guši. Plašim se tvoje tvrdoglavosti. Na svakom uglu na kojem je nada, sačeka me i tvoj ponos. Umirem od straha da nam vreme ističe, a ti puštaš ljubav da tek tako prođe pokraj nas...


09.10.2015.

Ako ponos ubije ljubav, može li jedan poljubac da je oživi?

Opet sam razmišljala o tebi. Znam. Rekao si da to više ne radim. Rekao si da nisi vredan toga. Znam. Ali ne pitaš se ti i ne pitam se ja. Volela bih da mogu da ne mislim o tebi. O tome šta je bilo, o tome šta bi bilo. Plaćam za tvoje greške. I sve bih dala da mogu da vratim vreme i da ih ispravim. Možda si mislio vratiću se. Ali nisi me čak to ni pitao... I verovatno noću ne misliš na mene i jutrom te ne bude praznine u srcu.Ali nisam ja ta koja je ponosna. Znaš da bih pristala na sve što tražiš. Ali  čak i da me poželiš najviše ti mi to nikada ne bi rekao. Takav si. Tvrdoglav. Ponosan. Propustićeš nas. Pustićeš da ljubav ode. Hiljadu je zidova do tvog srca. Ali oči ne lažu. Ni zagrljaj. Ni poljupci. Sinoć sam odolela a da te ne pitam, jer znam, ostala bih bez odgovora...Ako ponos ubije ljubav, može li jedan poljubac da je oživi? 
PHOTO : We Heart It 

04.10.2015.

Nauči pravila

U sebi možeš da se boriš sam sa sobom ali sa mnom moraš da se boriš naglas. Ja te neću osuditi. Ali neću biti ni potpuno objektivna. Vikaću i lomiću stvari. Napraviću buku, podići ću prašinu. ostaviću te bez reči, bez pozdrava. Ostaviću te nedorečenog. Mnogo puta sam pitala. Mnogo puta mi nisi dao odgovor. Mnogo puta si imao priliku. Mnogo prilika si propustio.  Ne gušim ono što osećaš. Ne izvlačim iz tebe nemoguća osećanja. Čekam. Ništa ne preduzimam. Ostavljam ti vremena da mi se posvetiš. Previše sam se trudila a premalo uživala u tuđem trudu. Shvati me. Nauči pravila. Previše dajem, za uzvrat tražim malo. Samo jednom volim. Jednom ostavljam. Jednom zaboravljam. Umem da prepoznam hladnoću u srcu. I znam kad je nekom zaista stalo. 

PHOTO : We Heart It

01.10.2015.

Lepljena figura od stakla

Gledaš me. Skrivam pogled. Plašim se otkrićeš neke stvari koje ti nisam rekla. Još uvek ti nisam pričala o mom najvećem bolu, o mojoj najvećoj sreći. Još uvek ti nisam pričala o Njemu. Ne znam ni kako bih počela. Da li sa onim što je bio ili onim što sada više nije? Bolje da znaš da sam prazna iznutra. Bolje da ne znaš jačinu moje želje da budem voljena i srećna. Prećutaću ti da se plašim da više neću moći da volim. Ali ipak moram ti reći nešto. Nešto što moraš da znaš. Mene nećeš moliti za ljubav. I neće ti trebati kompas da me nađeš. Uvek ću biti na tvojoj strani. Ali ćeš morati da se odaš, da baciš sve karte na sto. Ja mogu da se branim ćutanjem ali sjaj u očima mi gasi samo tvoj ledeni pogled. Oprezno sa mnom. Ja sam lepljena figura od stakla. I ne želim da se razbijem. 

PHOTO : We Heart It 

26.09.2015.

Oprostiti sebi

Neki ljudi nas ubiju svojim sebičnim ponašanjem. Prisvoje za sebe naše živce, naše samopouzdanje. Nama ne ostave ništa, samo sklop naše ličnosti izjeden iznutra. Ljušturu od onoga što smo nekada bili. I dugo nam onda treba da se oporavimo. Dugo se borimo, odustajemo i nastavljamo. A onda, kada nam bude bolje oni dođu po još. Ali onda traže ono što nam je najvrednije, traže oproštaj.  Traže da pogazimo ponos, osuđuju našu hladnoću i ravnodušnost. I čak i kada su dobili ono po šta su došli oni traže još. Naučeni da dobijaju sve samo za sebe oni odlaze od nas, i na tom putu ne ostavljaju ništa. I dalje seju one iste iluzije u koje mi više ne verujemo. Ostaje nam samo da se nadamo da će
nekada oprostiti sebi.
PHOTO : By Aleksa Talevski 








20.09.2015.

Knjige Pravac

Danas vam pišem nešto sasvim drugačije sa željom da zaokupiram vašu pažnju, ali i sa nadom da ću  probuditi u vama želju da ovo podelite sa prijateljima. :)

Naime, radi se o jednom sajtu. Knjige.Pravac




U pitanju je, kako i oni sami kažu, najveća zajednica ljubitelja knjiga na Balkanu. Sajt je jako pregledan, lako se možete snaći. Na njemu možete pronaći najaktuelnije književne vesti, knjige ali i citate. Možete pisati za njih, i čitati ostale ljubitelje pisane reči. Aktivni su i na društvenim mrežama, Fejsbuku i Twitteru. Takođe, ukoliko se zanimate za biografije pisaca, ili želite da  pročitate mišljenja drugih korisnika o nekoj knjizi, ovaj sajt vam to nesebično nudi. Možete se registrovati, i uvek biti u toku sa najnovijim objavama. 




Dajte im šansu da vam pokažu ta zaslužuju vaše poverenje ! 

Pronađite ih na ovoj adresi Knjige.Pravac  


Pozdrav, čitamo se. :* 

18.09.2015.

Na nuli.

Svaki novi dan, novi je korak ka budućnosti. A svaka noć korak dalje od prošlosti. Ali ja moju prošlost nosim sa sobom. I u snovima i na javi.  Uvek je tu. Da su to bar samo uspomene. To je čitavi teret na mojim plećima. Još uvek živim tamo gde se nikada neću vratiti. Zarobljena sam u staklenoj kugli. Smešim se da je razbijem. Ali ne pomaže. Trudim se, ali je teže nego što sam mislila. Ne vide oni što stalno me gledaju , ne čuju oni kojima stalno pričam. Krijem ono što iznutra grizre moje srce. A spolja pokazujem samo ono lepo. I više lažem sebe nego druge, druge ne zanima to. Svakoga dana postavljam hiljadu novih pitanja. Odgovori beže od mene. Nalaze se tu nege, u vazduhu. U onoj napetosti kad te sretnem, a pogledi nam se ne sretnu. Ne umem da ih pročitam, zbunjuje me ono što i dalje osećam, i ono što ti nikada nisi osećao. I ne znam šta me više boli, to što sam živela u lažima, ili to što sam mislila da je sve bilo istina. Mi smo bili ono što sam ja mislila da smo. A na kraju je ostalo ono što ustvari i jesmo. Dva stranca. Nikad nismo išli uzlaznim putem, ja sam pravila planove ti ih sabotirao. Ko je više izgubio jasno je. Onaj koji je više imao. Meni je sve falilo. I, i dalje mi fali. Ja ništa nisam dobila. Ništa ni izgubila.

11.09.2015.

Pamti me po dobru

Pišem ti pismo, najdraže sećanje moje, da pamtiš nas po dobru, po onome što ćemo zauvek ostati. Dvoje koji se vole. Tvrdoglavi da bi smo nastavili tamo gde smo stali. Ponosni da priznamo grešku. Vrtećemo se tako, godinu za godinom. I ne  znam dokle tako. Sanjaćemo iste snove i buditi se sa istom željom. U tišini. Za mene bio si neopisiva sreća. I taj period kada smo bili zajedno bio je nešto  čemu se stalno vraćam. Grešim. Znam. Pričaju mi i drugi ljudi. Ali, ja uvek kad pada kiša setim se tvog mirisa i našeg zagrljaja. I džepove u kojima sam grejala prste. Taj kaput je izbledeo. Naša ljubav nije. Više me ne greje tvoj zagrljaj ali i dalje je hladno jer te nema blizu mene. Mada, ponekad te osetim. Kad sam srećna, kao da kažeš mi da si i dalje tu. A opet, kada me obuzmu neke negativne emocije, opet si tu, čuvaš me. Pitam se često da li će nam se putevi ponovo ukrstiti, i da li ćemo se kao nekad smejati pahuljama koje nam ne daju da se poljubimo. Pa onda to proleće, i lagani vetrić. Ljutim se što mi je kosa umršena. Ti se smeješ, pomeraš zalutale pramenove i ljubiš me svuda. Obraz. Čelo. Usne. Vrat. Voliš me. I ja to osećam. Prvi put osećam. I tako je divno biti u tvom naručju. Devojčica sam. A ipak sam tvoja žena. Zaljubljena žena koja planira budućnost. Pričali su nam da je rano, ali i oni su nas videli u budućnosti. Zajednička putovanja, izlasci i druženja sa prijateljima. Ponekad pomislim da sam sve izmislila. Čini mi se da je to bio samo lep san. A onda kad dođem u naš grad vidim nas na mestima gde smo nekada bili zajedno. Držiš me za ruku. Gledaš me nežno. Imali smo ono što mnogim parovima nedostaje. Povezanost. Napredovali smo polako, dan za danom. I kad me pitaju šta se dogodilo, ja ne umem da kažem. Slegnem ramenima. Život, šta li je? Ali ja i dalje ne znam ni jedan dobar razlog da ne budemo zajedno. A ti? Znaš, mili, misliće da su se pronašli u ovom pismu, ali ti ćeš znati, samo ti ćeš znati da sam ovo napisala samo za tebe. Volim te, najviše na svetu. I  to ništa nikada neće promeniti. Znaš to. 

09.09.2015.

Probaj da zaboraviš

Sanjaj me uvek nasmejanu i  sa očima sjajnim. I nikako drugačije. Takva sam bila kad si me poljubio. Takva sam bila kad smo se poljubili. I dok smo se šetali, i dok smo ćutali. I onda kada nam je bilo dosadno, mada se ne sećam kada je to bilo... Pamti me uvek srećnu i detinjastu. I sećaj se onih malih detalja. Mojih mladeža i nemirnih pramena kose. Rupica na obrazima. Zvuka osmeha. Sećaj se topline mog dodira. Pamti sve ono čime sam te zasmejavala, i sve ono što je mene teralo na smeh. Blesave izraze mog lica. Zamišljene poglede. Senku brige na mojim kapcima. Drhtaj kad mi je hladno. Poljubac na tvom vratu. Pamti. Kad ti vetar stigne do kostiju, znaj, ja sam to. To je ono što si mi uradio. I kiša ako ti sklizne niz leđa, ja sam to. Došla sam da ti probudim još jedno sećanje. Pa još jedno, i još jedno... sve do zauvek, do beskraja... A ti probaj, probaj da zaboraviš. Sreću u mojim očima kad mi prilaziš, to iščekivanje zagrljaja. Ono kad me vidiš iza ugla da dolazim. Sva poletna i nasmejana. Probaj. Da. Zaboraviš. Ono kako su nas drugi posmatrali kad smo zajedno. Uvek ćemo imati te slike u mislima. Sva ta mesta, ulice i pojedine scene. Bili smo dovoljno zajedno da nas upamte, a premalo da bismo bili ono što sam ja želela da budemo. Ostaje nam da pamtimo. Ti mene po onome što sam bila. Ja tebe po onome što nisi bio. A ti... zaboravi ako možeš. Probaj. Da. Zaboraviš.

08.09.2015.

"Polako, strpi se. Ne žuri. Razmisli."




Slušam glas na dnu svog srca koji mi kaže da čekam. "Polako, strpi se. Ne žuri. Razmisli. " Bunim se. Pokušam da objasnim razlog za bunt. Ali on ponovo šapuće nežno : " Čekaj. " Imam poverenja. Verujem sebi. Verujem glasiću svog srca. Ipak, pomalo sam zabrinuta. Danima već čekam. Danima želim. Jedno te isto prebacujem iz glave u srce. I čekam, mirna sam i strpljiva. Ali, danima nema naznake, nikakvog traga. " Sačekaj još malo. " Ispunjavam dane sitnicama, hranim svoju dušu vrednim stvarima. I čekam. Ništa ne preduzimam. Sve što je moglo ja sam uradila. Doći će dan za ubiranje plodova, znam da će biti tako. Mada mi teško pada bespomoćnost, nemogućnost da uradim nešto, da ubrzam stvari. Sve sam već uradila. Bila sam ljuta. I oprostila sam. Bila povređena. Bila sam tužna. Oporavila se. Dozvolila sam da mi padne samopouzdanje pa ga vratila na staro. Osećam se bolje nego ikad. Jaka sam i hrabra. Ali mi čekanje ne ide. Hoću sada i odmah sve ono što želim. Plašim se da nema vremena za čekanje, nestrpljiva sam. " Još malo. " govori mi glasić. Mirna sam. Puštam mu da preuzme kontrolu. Čekam. Sanjam i čekam. Maštam i čekam. Uživam u iščekivanju lepog. Nadam se najboljem. Sama sebi sam najveća podrška i izvor snage je u meni. Svoju energiju koristim na najbolji mogući način. Borim se. Ne dam na sebe. I dok uživam u novoj sebi, čekam. 

05.09.2015.

Book review : Mesec nad Firencom - Adrijen Makdonel

Spremni ? Vodim vas na jedno putovanje, udobno se smestite!  ;)


Smeštena je na reci Arno. Između Jadranskog i Tirenskog mora. Osnovali su je Rimljani, u prvom veku pre nove ere. Centar je umetnosti, nauke, industrije, kulture i trgovine. Nazivaju je još i italijanska Atina. Firenca. I nad njom mesec. 


Romantične scene, senzualna priča koja nas vodi od Bostona pa sve dalje, do prašuma Trinidada. Navodi nas da maštamo, da očekujemo nemoguće, a nadamo se ispunjenju svojih želja. On je doktor koji pomaže parovima da dobiju dete. Ona je lepa, ambiciozna i udata. Na preporuku svog brata, Erika odlazi kod doktora Ravela kako bi zatrudnela. Doktor se zaljubljuje, Erika ne ostaje trudna i zajedno, svako za sebe padaju u očajanje. Međutim, rešenje je pronađeno. Ali rizik je veliki. Da li ono što može da se dobije prevazilazi rizik? Ko je na gubitku? Da li će Erika uspeti da ostvari svoju karijeru i da se ostvari kao majka? Da li je to ono što ona zaista želi? Hoće li Ravel postupiti ispravno ili će svoju karijeru staviti na kocku? 

Ova nežna knjiga, Mesec nad Firencom je drugačija od svih ostalih koje ste pročitali. Napisala ju je Adrijen Makdonel. 
PHOTO : Google 

Linkovi : 


*Nisam uspela da pronađem ništa o autorki, pa ukoliko neko nešto zna, zamolila bih da to podeli sa mnom.

04.09.2015.

Jel si se pretvarao da me voliš ili se sad pretvaraš da me ne voliš?

Gledam u daljinu. Smešim se. U mojim očima nema više sete, na mom licu ne vidi se tuga. Prerasla sam te. Ne trebaš mi više. Odbacujem loše emocije koje si sa sobom doneo. I radujem se svojoj odluci o odlasku. To je bilo nešto najbolje što sam mogla da uradim za sebe. Znaš li zašto? Zato što nisi pošao za mnom. Zato što nisi pitao da ostanem. Zato što nisi bio tu kad je trebalo. Zato što si ćutao kad je trebalo nešto lepo da kažeš. Zato što si bio tu, a nisi bio prisutan. Nisi me poznavao, mislio si da me poznaješ. Zbunjivao si me. Hladio si moja osećanja. Bežao bi čim bih se ja približila. Tolika pitanja sam sebi postavljala. Ali više se ne pitam. Odgovori su mi beznačajni, ma kakvi oni bili. Jedina je istina da sam ja dobro. Bolje nego što sam bila čak i pre nego što si se pojavio. Videla sam u tebi ono što ti ustvari nisi. Bio si samo projekcija mojih želja. Čak i da si imao neka osećanja prema meni bila su bleda, pogrešna i mlaka. I lepo si rekao da meni to nije dovoljno. Stidi se što tako malo nisi umeo da mi priuštiš. Nemoj mene da kriviš. To što sam te se odrekla bio je znak koji ti nisi prepoznao. Bilo je to jedino rešenje. Nisi prepoznao molbu u mojim očima. Moju ljubav si uzeo zdravo za gotovo. Uvredio si me. Ponizio. Oprostila sam. Uzdigla se iznad tebe. Ti samo misliš da si čovek, ti si samo meso i samo krv. Bezličan. Led. Čelik. I ja shvatih konačno da samo retki cvetovi mogu izrasti u pustinji. Ja nisam taj cvet. Nisam divlja. Za mene je pravi muškarac onaj pored koga mogu da dozvolim da budem slaba. Onaj koji tu slabost neće iskoristit protiv mene kao što si to ti uradio. Ne postavljam sebi više pitanja, odgovori me ne zanimaju. Mada, postoji nešto u šta nisam sigurna... Jel si se pretvarao da me voliš ili se sad pretvaraš da me ne voliš?

03.09.2015.

Da li te gledam isto?

Ne znam šta se to dogodilo sa nama.  A možda i znam negde duboko u sebi, ali se trudim da ga ne iskopam. Pažljivo ga zaobilazim jer se plašim na šta ću da naiđem. O, kako se užasno plašim. Tvojih reči. Tvojih pogleda. Tvojih osuda. Svega što ima veze sa tobom. Jer, to što si sada, ustvari nisi ti. Nisi onaj ti od pre. I znam, nikada više nećeš ni biti. Neko te je obrisao gumicom, ispravio neke crte. Pa mi sad ličiš na sve ljude ali nikako na sebe. A najmanje mi ličiš na mene. Takvog te nisam izabrala. Možda sam te ja promenila. Možda sam se ja promenila. I ne znam da li te gledam isto, ili ti mene gledaš drugačije. 




02.09.2015.

Book review : Devojka od papira - Gijom Muso

Vreme je za novi BOOK post ! :)


Danas vam pišem o svojoj omiljenoj knjizi. Pročitala sam gotovo sve knjige Gijoma Musoa, ali ova je ostavila poseban utisak na mene. 


Gijom Muso rođen je 1974. godine u Francuskoj. Sa 19. godina odlazi u SAD, po završetku srednje škole. Radi kao prodavac sladoleda. Zatim se, nakon nekoliko meseci , vraća u Francusku. Počinje da piše, i u njegovim knjigama se prepoznaje uticaj njegovog života u Njujorku, posebno po mestima radnje u kojima su smeštene gotovo sve njegove priče. Njegove knjige prevedene su na trideset i četiri jezika, a prodate u više miliona primeraka širom sveta. Posebno preporučujem njegova dela onima koji vole trilere i naučnu fantastiku sa dozom ljubavnih zapleta. 



PHOTO : Google 




Težak raskid je promenio život slavnog pisca bestselera. Tom, uspešan i zadovoljan sopstvenim životom gubi inspiraciju, zatvara se u sebe, i podleže porocima. Kada jedne večeri na njegova vrata zakuca Bili, prelepa a očajna njegov će život ponovo krenuti da se menja. Ona tvrdi da je junakinja iz njegovih romana, i da je njen život u njegovim rukama. Da li Tom umišlja ? Da li ga njegovi poroci drže u šaci? Zašto se mašta igra sa njegovom stvarnošću? Ko je Bili ? I zašto tvrdi da će umreti ako on ne nastavi da piše? 


Linkovi : 











01.09.2015.

Zaboravila sam da postojim i ja

Nisam htela da vreme stane. Htela sam da ga vratim. A znajući da su obe te opcije nemoguće, razmislila sam malo. I shvatila sam, bol neće biti manji. Čak ni vremenom, neće se smanjivati. Vreme ne leči rane. Samo nam pomaže da se naviknemo. Shvatila sam, treba naučiti živeti sa tim da te nema. Nisi moj. Mada u posedovanje ne verujem. Nisi tu. Ali ja i dalje postojim. Negde između prošlosti i budućnosti. U toj sadašnjosti, praznoj i tihoj. Ali ja idem dalje, kao što ti ideš dalje. Bitno je samo da taj teret koji nosim usput bude što manji. Moram da  se oslobodim krivice, i potrudim se da je ne prebacim na tebe. Jer, oboje smo krivi.  Prećutali smo, a ipak i rekli sve što nismo smeli.  Za uzvrat, dobismo tišinu. A ja dobih, iznenađujući osećaj mira. I sa svakim novm danom sve mi je bliskiji. Bolje se slažemo iz sata u sat. Previše sam dana potrošila brinući o nama. I potpuno sam zaboravila, da postojim i ja. Mala ja. Velika ja. Tužna i srećna. Ovakva ja i onakva ja. Ona koja zaslužuje pažnju i ljubav. 

30.08.2015.

Da li bi i dalje mogao da me nasmeješ?

Šake nekog drugog čoveka neće me držati na isti način. Niti će me nečije oči gledati isto. Zagrljaji nikad više neće biti tako topli. Kolena mi više neće klecati, i verovatno nikada više neću plakati od sreće. Takve stvari događaju se jednom. I ja sam sretna što su se,eto, dogodile baš meni. Prošlo je puno od kad te nema u mom životu. Iako, svoj život, živiš i dalje. Da li si isti kao nekada? Da li bi još uvek mogao da me nasmeješ? O tome ne smem ni da razmišljam. Obećah sebi, još slomljena i u neverici, kada se sve završilo, da se neću vraćati na mesto gde sam zakopala sva svoja lepa osećanja prema tebi. Položih venac od lepih uspomena, poneku suzu za kraj, i odlučih svečano i u tišini da nastavim tamo gde sam stala. Bez tebe. Bez nas. 


29.08.2015.

Izazov : Blogoleksikon


1. Koja boja vas opisuje i zašto?

Mislim da je to roze boja, definitivno. Meni ona simolizuje nežnost, radost, nešto detinjasto što još uvek imam u sebi. 


2. Koji je vaš najveći strah?

Imam fobiju od gužve, kada je mali prostor a puno ljudi, javni skupovi su za mene posebna trauma ! :) 

3. Srce ili razum? Zašto?


I srce i razum. Zavisi od situacije. Ja odlučim srcem. Ali poslušam šta razum ima da kaže.

4. Sa kojom poznatom ličnošću biste voleli da provedete jedan dan?


Ivan Bosiljčić.



5. Vazduh, vatra ili voda?

Sve je to život. 
Tako da, svo troje.

6. Kako ste?

Varira mi raspoloženje ovih dana, 
ali trenutno sam dobro. :)

Moja pitanja : 

1. Imaš li neki hobi pored blogovanja? 
2. Omiljeni film?
3. Koju vrstu muzike slušaš?
4. Koliko već dugo pišeš blog? 
5. Obećana zemlja ? 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                         


27.08.2015.

Ostao u prošlosti

Nikad ti nisam rekla kako je bilo navići se na to da te nema. Kako su izgledale te neizmerno duboke praznine u srcu, u danima, u vremenu... I te preduge tišine, daljine i razmišljanja. Trebalo je izdržati te promene, crne i teške, koje su se, sve zajedno, sručile na moja nejaka pleća. Trebalo je krenuti dalje, koračati brzo ka napred, ka budućnosti i pritom nikako ne misliti na prošlost. Jer, ti si ostao tamo, u mojoj prošlosti. Zarobljen u santi leda koju nikako nisam mogla da otopim. Ostao si u nekim, za mene, srećnijim vremenima. Voleo si me i ljubio onako kako me danas ne ljubiš i ne voliš. Onako, kako mi najviše nedostaje. 




24.08.2015.

Book review : Melinda Nađ Abonji - Golubije srce

Još jedno Lagunino izdanje je pred nama. Ozbiljna tema. Nagrada za najbolji roman na nemačkom jeziku. Privukao me je naslov. Temom nisam bila oduševljena. Ali, da li zbog malo primesa autobiografskih nota, ostala sam zbunjena načinom na koji je ova priča napisana. Nežno i blago. 


Melinda Nađ Abonji ima mađarsko poreklo, ali je rođena u Bečeju, 1968. Detinjstvo je provela u Vojvodini ali je ubrzo, već sa pet godina, napustila tadašnju Jugoslaviju. Novi dom pronašla je u Švajcarskoj, 1973. Prvi roman objavila je 2004. U izlogu, s proleća. A njen drugi roman o kojem ću vam i ja pisati je Golubije srce . 2010. godine dobio je Nemačku književnu nagradu, za najbolji roman na nemačkom jeziku kao i Švajcarsku književnu nagradu.  Autorka ovog romana živi u Cirihu, a pored toga što piše, bavi se i muzikom. 

PHOTO : Google



Prošlog leta, sasvim slučajno, naiđoh na simpatične korice i divan naslov. Kao što rekoh, tema me nije odmah privukla. Ali mi je nešto iznutra govorilo da treba da rizikujem. Hajde, zašto si tako neodlučna? Vidi te korice! Pa nemoguće da ti se ne svidi i sadržaj. A kažu ne sudi po koricama...Hmm...


Nisam pogrešila! Članovi jedne porodice vojvođanskih mađara, otac, majka i dve kćeri Kočiš napuštaju Jugoslaviju, sedamdesetih godina, sada već prošlog veka. Gde drugo, no na Zapad! U Švajcarsku. Malo stvari po koferima, a mnogo nekih osećanja u srcu, i pravac među ljubazne ali hladne ljude... Malo gorčine, ljutnje, bez mnogo ushićenja... Kako opstati u stranoj zemlji? Polako. Strpljivo. Ne odustajati pred prvom preprekom. Ali, jel to uvek tako lako kao što zvuči? Kako sve to utiče na Ildiko, glavnu junakinju? Pa onda i to što se u domovini sprema rat. Jedna nežna ispovest o životu emigranta. Izbliza. 

Linkovi : 

Laguna, 2012

* Odlučila sam da poklonim ovu knjigu! :) Tako da, lajkujte moju stranicu na FB-u, zapratite me na Instagramu i ostavite ime i prezime u komentaru ! :) I to, sve do 1. septembra. SREĆNO !

* Poštarinu plaćate pri preuzimanju. 

22.08.2015.

Oblaci koje sami moramo da oteramo

O, kako ne volim ovu prazninu i eho tužnih misli koji se čuje kroz nju! Danas je jedan od onih dana kad me apatija uhvati za ruku i vuče od kreveta do kreveta, iz sobe u sobu i šapuće da je sve izgubljeno. Ali, dobra stvar je što miriše na kraj dana, pada veče. Uskoro ću, po ustaljenom ritmu, da se istuširam, pustim neki film i legnem ranije. Naspavaću se i sutra će svanuti jedno bolje jutro. Mora tako! Iako trenutno vidim sve kao crno i belo, znam da je život najčešće siv. Proklinjem što nema sunca, huškam ga protiv oblaka. Nadam se nekom svetlijem jutru. Oblačim haljinu. Onu lepršavu. Omiljena pesma ispunjava moju sobu, pa moje misli. Biće sve dobro. Sutra, jutro će biti sunčano. Ja ću biti pozitivna i nasmejana. Ostaću dosledna sebi i ni zbog koga neću da se menjam. I kao takva, jedva čekam da dotrčim u nečiji topao zagrljaj. Da me vrti, podiže i golica poljupcima. Čeka me znam. A ja neću da me vidi tužnu. Znamo, sunce svakog jutra izađe. Ali često je u nečijim očima previše oblaka koje moramo sami da oteramo.



20.08.2015.

Book review : Branko Milenković - Ispovest iz harema

Kad sam bila mala mnoge knjige na polici su bile zabranjene. :) Ali, ja ne bih bila ja kad bih samo to tako prihvatila. I mislim da sam bila u pravu, makar i taj jedini put kad nisam poslušala mamu. Ostala bih uskraćena za lekciju života. Ne veruj svim ljudima. Sto puta proveri jednom seci.


U pitanju je ispovest jedne Beograđanke i verujem da većina vas zna da se radi o knjizi Ispovest iz harema. Ovu dirljivu ispovest napisao je Branko Milenković. Nažalost, njegovu biografiju nisam uspela da pronađem, pa ukoliko neko ima neku informaciju može da je ostavi u komentaru. :)



Stigne vam ponuda za posao iz snova i vi prihvatite. I onda se igrom slucaja nađete u nekom snu, ali to nije vaš san.  Četiri godine provedete u arapskom haremu. Dubaji postaje vaše stalno prebivalište, ali ga gledate samo kroz prozor. I ne znate šta će se destiti dalje. Čekate poziv Gospodara. Potajno se nadate begu ali unapred znate da su šanse male. Hoćete li kraj dočekati tu ili vas sudbina šalje dalje? Koliko se ostaje tu? I ko je On?

Potresna ispovest. Poučna priča. Bravo za hrabrost. Bravo za istrajnost.

                                                                                                                   PHOTO : Google
Linkovi :

DELFI knjižara

Legenda, 2002



19.08.2015.

Pokupi ono što je ostalo od nas

Sklapam oči umorne i nadam se boljem. Danima tako, noćima isto. Tišinu ganjam dozivanjem tvog imena, bes gušim u sopstvenim jecajima, i kad sva ta oluja prođe ostanem sama sa tugom. Tada već padne veče, kobno za moja negativna razmišljanja. Klonem. Ostanem nema. Ne mogu da se setim utešnih reči, pa ponavljam u sebi da će i ovo jednom proći. I držim se za tu rečenicu kao da je oslonac pri mom padu. Ublažavam svoje stradanje stvarima koje volim. Tražim pozitivne misli u dubini svog srca. Nekada uspem, nekada još više potponem kad shvatim da u njemu više nema ničeg. Prazno. Koliko god budem bila loše znam da će prestati. Biću bolje. Ali isto tako znam, čak i kad budem bolje faliće jedan deo mene. Taj deo nikada više neću pronaći, najvažniji deo. Ti možeš pronaći mene. Znaš gde sam. Pokupi sve ono lepo što je ostalo od nas. Dođi dok nije kasno, čekam te. 



15.08.2015.

Book review : Karen Tompson Voker - Doba čuda

Veoma mi je drago što vam se svideo moj prvi post na temu knjiga koje sam pročitala! :)

Od sada će te takve postove češće čitati na mom blogu.  Juupiii! :)


Za danas sam vam pripremila priču o vremenu. Zemlja se sporije okreće. Dan traje duže. Sve to utiče i na ljude, ali i u prirodi. Iako se dani i noći ne smenjuju uobičajno, na dvadeset i četiri sata, život ne može da stane! Kako se u svemu tome snalazi Džulija koja živi u Kaliforniji? Da li dolazi smak sveta? Ili televizija i novinari šire lažne informacije? Kome verovati? Može li se negde pobeći? Postoji li sigurno mesto? Da li život i dalje ima svoj smisao? Treba li se predati? Ili se ipak nešto može uraditi? 


Karen Tompson Voker je rođena u San Dijegu, u Kaliforniji. Studirala je engleski jezik i kreativno pisanje, takođe u Kaliforniji na univerzitetu UCLA. Pisala je i za univerzitetski  časopis Dejli Bruin. Nakon toga preselila se u Njujork kako bi nastavila usavršavanje. Roman o kojem ću vam ja pisati zove se Doba čuda i, negde sam pročitala, da ga je pisala ujutru, pre odlaska na posao ili ponekad dok se vozila metroom. 2011. godine dobila je nagradu od strane časopisa posvećenog vizualnoj umetnosti i književnosti Bomb. 

PHOTO : Google

Šta drugi kažu o knjizi : 



" Čarobna knjiga koja kao da nam šapuće da čak i kad zla kob zahvati ceo svet, naši životi ne gube smisao. " 

                                                        Minnesota Herald Tribune

" Evokativna i poetična, knjiga koju ćete zavoleti od prve stranice. "

                                                              Huntington News

"Ispričana jednostavno ali sa velikim umećem, ispunjena izvanrednim metaforama, ova priča odzvanja velikim i malim istinama. "

                                                                Kansas City Star



Šta ja kažem o knjizi : 


Džulija, glavna junakinja uskoro slavi rođendan. Sa svojih jedanaest godina susreće sa čudnim fenomenom. Zemlja usporava. Dani i noći traju sve duže. U novonastaloj situaciji, ona proživljava stvari tipične za devojčicu njenih godina. Menja prijatelje. Upoznaje prvu simpatiju, prvu ljubav. Ona se zaljubljuje, brak njenih roditelja je u krizi, dani postaju sve duži. Postavlja se pitanje hrane, vode, opšteg opstanka vrste. Bliži li se smak sveta? Ili je to samo prolazna faza kroz koju Zemlja prolazi na svom putu oko svoje ose? Pošto se ništa ne može učiniti da se stvari isprave, treba se navići na ono što se dešava. Ali, kako ? Trebali nastaviti svoj život dalje? Ili treba čekati da dođe smak sveta? Ludi odlaze. Traže mesto na kojem će se sakriti od onoga što dolazi. Ali, šta je to? Može li se sve vratiti u normalno stanje? U trenutku kada Džulija donosi važne odluke dan traje nedeljama. Ona se trudi da razmišlja o budućnosti što više može, iako je ona u tom trenutku isuviše neizvesna. Odlučuje da postane lekar. Da li mi prolazimo? Ili samo vreme prolazi pored nas? 

Linkovi : 




14.08.2015.

Book review : Peni Vićenci - Nikad bolje

Oni koji čitaju moj blog od samog početka znaju da osim što pišem jako volim i da čitam. Odlučila sam da poneki post bude o tome šta sam pročitala, šta bih volela da pročitam i naravno o mojim utiscima o pojedinim knjigama. Znam, da danas nema mnogo onih koji vole knjige i uživaju u čitanju istih. Ali, sigurna sam da među vama postoje knjigoljupci. Takođe, volela bih da one koji ne čitaju puno navedem da to promene. :) 

Postovi o knjigama biće opušteniji, sasvim drugačije napisani. Trudiću da kroz njih imamo neki kontakt, vi i ja u razmeni mišljenja. Ubuduće neću praviti ovako duge uvode, ovo je samo zbog prvog posta ovakvog tipa. 

Nikada ranije nisam čitala romane ove autorke. U pitanju je britanska književnica, Peni Vinćenci. Rođena je 1939. Udata je, ima četiri kćerke, živi u Londonu. Svoju prvu knjigu napisala je 1989. pod nazivom Sveti gresi . Ova,koju sam ja čitala nosi naziv Nikad bolje i jedna je od petnaestak koje je za sada napisala.
PHOTO : Google

Svi mi znamo da su saobraćajne nesreće nešto jako traumatično, kako za posmatrače tako i za učesnike. Iako na vestima ili u novinama često imamo priliku da vidimo potresne prizore ostajemo uskraćeni za mnoge informacije. Šta se dešava sa tim ljudima nakon nesreće? Kako sa životom nastavljaju oni koji nesreću, srećom, prežive? Kako ostavljena trauma utiče na njih a kako na ljude u njihovoj najbližoj okolini? Šta je dovelo do nesreće? Nose li krivicu sa sobom oni koji su preživeli? Kako je sve to izmenilo njihove živote? Može li iz jedne takve traumatične stvari da se rode i neke lepe stvari? Ukoliko je ovo o čemu ste nekada razmišljali ovo je idealna knjiga za vas!


Šta drugi kažu o knjizi :


" Očaravajuća knjiga koja slama srce. "

                       Mirror 

" Delo koje se ne ispušta iz ruku, roman o nadama i snovima, preprekama i tajnama, ljubavima i željama. "  

                  Woman and Home

" Štivo koje će vas sasvim zaokupiti i ispuniti zadovoljstvom. "

                              Heat



Šta ja kažem o knjizi :

Ovo je jedan od romana koji me bukvalno ostavi bez teksta nakon pročitane poslednje sranice. Prvo što sam rekla bilo je Vau! Trebalo mi je par dana da sredim utiske. Toliko toga sam preživela zajedno sa likovima iz knjige. Radovala sam se zajedno sa njima i zajedno sa njima tugovala. Svi oni postali su moji prijatelji. U nečijim pričama sam se pronašla, nekoga osuđivala, a nekoga subjektivno branila. Bila sam, čitajući ovu knjigu, svedok jedne strašne saobraćajne nesreće. Bila sam prisutna ali nisam znala šta se zaista dogodilo. Ko je pobegao sa mesta nesreće i zašto? Ko je rasturio sopstveni brak? Ko je zakasnio na sastanak sa srodnom dušom iz mladosti? Ko se pokazao kao heroj a ko kao kukavica? Zbog čega ljudi izdaju svoje prijatelje? Kada lažemo? A kada to govorimo istinu? Da li od naših postupaka zavise tuđi životi? I da li u ovoj priči može biti srećnog kraja? Da li su neki od likova nastavili svoj život od pre? Šta ih je spojilo, a šta  ih to deli? Da li su neki od njih sazreli? Puno je paralelnih priča, puno likova, ali je roman napisan vrlo lagano. Nećete se pogubiti u radnji, ali biće neizvesno do samoga kraja. Tako je zanimljivije, zar ne ? Vrlo blisko i sa empatijom napisano, od prvog do poslednjeg pasusa. Nadam  se  da će te se odlučiti da  pročitate ovu knjigu, spoj različitih sudbina u jednu sudbinu - saobraćajnu nesreću na auto-putu.


Linkovi : 







09.08.2015.

Uzalud se nadam

Uzalud se nadam tvom dolasku. U susret meni, bar ovih dana, samo naleti tuge i besa idu. Tako kažu, mora. I nekako izlazim na kraj sa ta dva čudovišta jača od mene. Služim se raznim trikovima da me ne savladaju. Povučem se u sebe pa ih napadnem svim silama. Skupim snagu u obe svoje šake pa na putu do njih sve prospem u vetar. I onda sedim, plačem. Pa opet ustanem, naoružam se osmehom i osvajam neki novi svet. Na meni se ne vidi. Po mom ponašanju se ne oseća nikakva promena. Možda sam malo tiša, mnogo više razmišljam nego što govorim. Češće sam u sobi nego napolju. Teško zaspim. Još teže mi je da se probudim. Ali osim toga, ništa više. Izvan mene tako je lepo, sunce, vedro nebo i miris spokoja. Ne dam se. Ipak, ponekad se nadam tvom dolasku. Ceo taj scenario imam u glavi. Od početka do kraja, tvoj lik, osmeh, pokreti. Realnost me brzo uhvati na tom putu maštanja, i stegne jako svojim obručem istine. Nema. Te. Više. Prolazi još jedan dan bez nas.


07.08.2015.

Prošlost je prošlost

Prošlost je prošlost. Tu treba i da ostane. Stalno pravim grešku vraćajući se na mesta tuđih zločina. I uvek, pokušavajući da ispravim tuđe greške, pravim veliku grešku. Ne zanimaju me više ljudi koji su me izgubili ili oni od kojih sam otišla. I ja, kao i oni smo imali svoje razloge. Ne kajem se, ni zbog jedne svoje odluke jer sam uvek htela njome samo najbolje. I to ne uvek za sebe, već, ukoliko je moguće, za sve. Vaspitana sam da delim, pa dajem sebe i šakom i kapom. Delim svoja osećanja, na licu mi se čitaju sve emocije. Iskrena sam, i ili volim nekoga ili ga ne volim. Kod mene nema između, ali zato ima bezbroj drugih šansi. Uvek se do sada pokazalo da su to šanse da se još više padne u mojim očima. Ljudi su nemilosrdni. Otimaju vam sve ono što misli da vredi. A najviše vaše živce. E, ja se više ne dam ! Tako sam odlučila. Neće moja suza i moj loš dan promeniti nešto. Taj neko zbog kojeg je meni teško na mene ni ne misli. I, zašto bih ja, zdrava i pametna, svoje dane zvala tužnim danima? Prošlost ostavljam u prošlosti, i idem dalje. Okrenem se samo kad me neko doziva. Ne vredi, moraš sebe voleti najviše.Mesta na kojima nisam bila srećna i ljude sa kojima nisam mogla da budem zadovoljna sam napustila. I verujem, da je rekao da će se promeniti ja bih ostala. Samo da je izgovorio to. Pustio me je da odem. I ne krivim ga ni za šta. Opraštam mu sve. Ali nisam sigurna da li će moći sebi da oprosti kada shvati ono što sam mu govorila. I znam, da mu je stalo, uradio bi nešto. Boriš se valjda za ono što voliš ?! Mene sadašnjost zanima. I mislim da sam na pravom putu. Ona je pre budućnosti. A tamo sam krenula.