29.01.2015.

Ime PONOS. Prezime IZGOVOR.




Ne verujem odavno u obećanja, ali verujem u oproštaj. Pa zato ti i danas opraštam. Unapred, ono što si danas obećao. Unazad, sva neispunjena obećanja. I ostajem čista pred tobom. A ti budi ponosan na ono u šta veruješ, na ono što misliš i ono što radiš. Tvoje drugo ime je PONOS. Prezime IZGOVOR. Princ si od lažnih istina."Iskreno ti kažem.", ne znači uvek da si rekao iskreno. Iskrenost treba da je prirodna. Ne usiljena. Samo čekam kad ćeš da napraviš grešku. Tako si me naučio. Da lovim, da pazim da imam više pari očiju. Da budem na oprezu, da ne dajem srce, da ne dajem sebe. Pa sad čekam u zasedi. I znam pitanje je trena kada ćeš da kažeš ono što ne treba. Ti ne biraš reči. I nemam pojma zašto si izabrao mene. Tvrdjavu koju osvojiš braniš dok je tvoja. Kad postane tudja nije više tvoja. Onda moraš ispočetka. 

24.01.2015.

Reči na grame, ljubav u tragovima


Sigurna sam da oni koji mere reči na grame, ljubav daju u tragovima. Sa njima nisi siguran, uvek čekaju pravo vreme. Uvek se osvrću, uvek čekaju nešto. A ja hoću sad, ovog trenutka...Sve ! Ne mogu da čekam dan za ljubav, sat za razgovor. Ono što mislim kažem i prebrzo. Neodlučna sam samo onda kad mislim da me ne može usrećiti nešto do te mere da uzdrma moja kolena, i srce. Ne merim reči. Ne merim ljubav. Volim i kad nemam šta da kažem. Ali danas mi se eto ćuti. O svim osećanjima. Danas želim da merim reči. Da pazim šta ću reći. Ništa me više nije povredilo nego moje misli...moje reči i moji snovi.











22.01.2015.

Ostadoh te željna


Ostadoh te željna. Ovako krhka. Ostadoh željna poljubaca tvojih i tvojih dodira. Nikada ih dosta! Jer, eto u meni uvek bude, pored strasti i želje, glad za životom. Glad za još nečim što nikad ne bih mogla opisati sada, ovako uzbudjena što su se, posle dana tužnih, u meni probudila neka nova osećanja. Suze mi danas izgledaju strane, kao i osmeh. Ali eto, danas neki smešak nežni sme da mi se otme. Dozvoljavam. Mada i nemam neki razlog za sreću, radost! Jer, zauvek te ostadoh željna u svoj patnji svojoj...










         

20.01.2015.

Nedostižni


Zaboravili su me oni koje ja nikada neću moći da zaboravim. Bili su i ostaće deo mene. Deo mog odrastanja, deo moje patnje. Deo radosti i želje. Nedostižni i daleki oni sad žive svoje živote daleko od onoga što su mi bili. Svi ti prijatelji, sve te ljubavi moje... Svi su me zaboravili! I možda se nikad ne bih usudila da pišem o tome da me nije svojim kandžama obavila ta užasna usamljenost iz koje izvlačim samo ono najcrnje. Nema ih. I znam da ih ne zanima to što me bole. Kao iglice ili noževi svuda su po meni. Dodaju so na ranu kad god prodje jedan dan bez njih. U njima sam videla radost, razlog za sreću. Sve čari življenja bile su u njima. I čudno je kako te zaborave baš oni koje ti nikada nećeš moći. Okupana suncem ili dok stojim na kiši ja nemam kome da se nadam. Prijatelj da mi ruku pruži ostavio me je na cedilu. Voljeni da mi srce oporavi davno je nestao. Tragom svoje sreće pošli su. Zaboravljajući da sreća izgradjena na tudjoj nesreći nije sreća već prokletstvo. Neka im ! Neka.



17.01.2015.

Želim da živim sad



Ti nemaš šta da kažeš. Glumiš mudrost, ispoljavaš emocije ćutanjem. Ne vidim ti oči. Ne čujem ti glas. Ne osećam tvoj dodir. Čujem samo tišinu i kroz prste prolazi mi pesak vremena. Čekam. I zamišljam te snenog i tužnog u senci nostalgije kako sediš smišljajući način. Način na koji da savladaš sve to vreme koje nismo proveli zajedno. Ali ne verujem. Tako si lenj za ljubav. Spreman da budeš voljen ali ne i da voliš. I žao mi je što tako žmureći prolaziš pored onog što možeš da imaš, pored onog što ti nudim. Umesto toga ti biraš čekanje. A ja želim da živim sada. U ovom trenutku. Čekajući na tebe, umorila sam se od čekanja na nas. Za ljubav ne postoji pravo vreme, samo prava osoba.

13.01.2015.

Oprosti ti meni




Ne pitajte me. Ako prelomim preko usana to ime moraću da se suočim sa bolom. A bol i ja večito u krug jurimo jedno drugo. Taman kad stanem da predahnem on me uhvati svojim kandžama. I ništa drugo mi ne preostaje sem da vrištim i ridam dok ne popusti to gušenje u grlu. Ne želim o njemu da pričam. Sva je moja sreća i sva je moja tuga. I nije toga ni svestan, okružen samo mislima o sebi. Niko nije dovoljno veliki, ni dovoljno jak da se sa tom ljubalju meri. Jer on voli samo sebe, sa svim svojim manama i drugim nesavršenostima. I tužno je što ga i ja volim, baš takvog. Ali tek onda kada sam shvatila da se neće promeniti napukao je grumen nade. I kroz njega u tankim mlazevima otekla sva u nepovrat, ta iskra sreće koju sam nacrtala. Promene nisu za muškarca kao što je on. On je kukavica od krvi i mesa, spreman da ujede za srce. Spreman da pojede dušu. Sva nežnost koju sam videla u njemu ostala je na drumu. I nošena vetrom promašila put. A ja sam ostala, na istom tom vetru. U haljini od pamuka, obučenu samo za njega. I plakala dok je odlazio, ogrnuta šalom stida i srama. Rekao je da nema vremena za mene. I nestao onda kad sam od njega otišla.

Neka oprosti on meni. Ja njemu već jesam. Ne znam koja žena bi podnela to. Da bude u blizini nekog ko je miljama daleko od nje. U mislima negde gde za nju nema mesta. Otišao je onda kad sam od njega otišla. I ostavio za sobom haljinu, za njega obučenu. I devojku ispod te haljine, do najdubljih osećanja svučenu.

04.01.2015.

Zauvek odlaze oni koji nemaju kome da se vrate





Samo čekam taj zadivljujući trenutak kada ću se raspasti. Moram to da uradim ! Samo tako ću kasnije moći ispočetka, da se sastavim i krenem dalje. Ovako, sa potisnutim emocijama koje se mešaju sa trenucima bezosećajnosti ne mogu da  funkcionišem. Malo sam besna, pa malo tužna. Razočarana, svakako. I sedim tu, na ivici. I kad god pogledam dole vidim crnu rupu punu svega onoga o čemu sam sanjala. A dozvolila sam da nestanu, da ih drugi pretvore u prah. Na kapiji, blizu srca katanac je. I ključ duboko zakopan u moje misli o begu. Jer, moram da odem. Da odem da se raspadnem negde drugde. Da odem pre nego što se raspadnem ovde na oči onih koji to jedva čekaju. Moram da ustanem. Moram da odem, da me nema. Moram da se raspadnem da bih se sastavila. Iako znam da nije isto. Moram da nestanem da bih se pojavila. Ista ja, a opet toliko drugačija. I moram sebe da pripremim za povratak. Najlakše je otići. Ostaviti za zauvek sve ono što boli sada. Ono što je nekad bilo ljubav,sreća. Ono što je bilo sigurno, pa je postalo samo zabluda o sigurnosti. Treba otići odavde, jer ovde sve boli. Sva sećanja bole. Treba malo otići od svega što je bilo poznato, pa se sada stranim naziva. Zauvek. Ljudi stalno odlaze. I vraćaju se onima koji ih čekaju. Ali, zauvek odlaze samo oni koji nemaju kome da se vrate...

01.01.2015.

Nova Godina






Došla bi ona i sama, i da je ne čekamo. Ali kažu ima nešto i u tom čekanju. Ljudi smo, pa eto, stalno nešto čekamo. Da prodje stara, da dodje nova godina, da vidimo hoćemo li imati više sreće...više svega ! Odavno više ništa ne čekam. Uzmem sama šta mi treba. Malo osmeha u rano jutro, malo muzike i kafu koju niko lepše od mene ne može da mi skuva! Kad mi je hladno noću pokrijem se još jednim jorganom, kad sam tužna setim se da ima još gorih tuga od moje. Kad pomislim da su me izdali, setim se da uvek mogu i ja njih, ali sam mnogo, mnogo iznad pa to nikad ne činim. Kad pomislim na sve laži, setim se da sam ih prepoznala pre nego što su izgovorene. Kad pomislim na to da sam sama, ne brinem se. Jer znam,najlepše stvari dolaze same, na kraju. Kad se najmanje nadamo, kad najmanje očekujemo. One ne kucaju, same ulaze. Ušuškaju se u naša srca i ostaju tu. I ta moja ljubav buduća, možda čita ovo, pa dodje pre nego što pomislim da ne treba da je očekujem. Ljubavi, srećna ti Nova Godina ! Živeli !