26.04.2015.

Mene su uvek bolele tišine


Kad me pogledaš, ovako slabu, šta misliš da je razlog mog bola? I da li misliš da vešto krijem iza svog osmeha ono što leži na dnu mog srca? Mene nisu povredile reči. Kukavice ne umeju da govore glasno o svojim osećanjima. Mene su uvek, dragi, bolele tišine. One koje vape za rečima. One tišine koje teže da budu ispunjene bukom i glasovima. One tišine koje ne mogu da se pročitaju. One neprijatne i hladne. One koje treba razbiti. One u kojima sam tiho plakala dok su ćutanja grlila moja ramena. Jer te  tišine su nanele mnogo bola mojim osećanjima. Nikada, živeći u njima, nisam saznala razlog njihovog postojanja. I zašto im nedostaju reči, misli i želje. Tišine se čitaju i tumače jačinom buke koja ih prekine. I bojama tih reči koje je razbiju: Volim te. Želim te. Mrzim te. Ostani. Odlazi. Nedostajala si. Ne volim te više. Jer, mene su, dragi, uvek bolele tišine. One koje slute na kraj.

                   

21.04.2015.

Napišem pa obrišem



Napišem da te volim. Napišem pa obrišem. Jer više ne znam da li sam sposobna da osećam taj glagol. A onda se ugrizem za jezik jer znam da lažem. Preispitujem se, borim se sa apatijom. Ali nije istina da ne osećam. Nije istina da ne mislim, da ne želim, da ne sanjam... Nije istina da me ne zanima više. Ali ne znam još koliko ljubavi mi je ostalo do prave? Tražim broj. Pokušavam da izračunam. Množim trenutke sreće i delim sa stanjima plakanja. Sabiram ljude koji su mi vratili nadu život i oduzimam od njih one koji su mi taj isti život oduzeli. I na nuli sam. Lepa cifra. Od nule se počinje? Ili se tu sve završava? Napišem da te volim. I onda pokušavam suzama da oživim to što vidim na papiru. Te reči, to osećanje. Ali ništa. Raspadnem se. Sastavim se. Eksplodiram. I utonem u ravnodušnost... Spustim olovku. Iscepam list. I ne smem da izgovorim na glas. Jer ne znam šta bi me više pogodilo, malena ljubavi moja... To da ne mogu da te zavolim. Ili to da možda ne možeš da mi uzvratiš to. Nemam ja snage za nove poraze... 

20.04.2015.

Tvoja cela

Kad nam se oči sretnu, a usne spoje,
sve što je moje postaje tvoje.

I osmeh, između obraza,ceo,
postaje tvoj deo po deo.

I drhtaj, koji moju želju izdaje,
od prvog dodira tvoj postaje.

Treptaj, strah i sram,
postali su tvoji od kad te znam.

Moj pogled, zaljubljen i topao
tvoj je od kad si LJUBAV rekao.

Svaki milimetar moga tela,
sve je tvoje, tebi pripadam cela.



19.04.2015.

Ja te volim i kad nisi tu.

Ko su ti ljudi sa kojima provodiš vreme onda kada za mene vremena nemaš? I šta te sa njima čini srećnijim? To što ne govore o onome što te najviše boli? Nemoj da se preda mnom pretvaraš. Ja znam tvoju dušu, poznajem tvoje srce! Sa njima je lakše jer u njihovim očima ne vidiš bol. Ali svuda ima boli! Ja ga samo ne guram pod tepih, sa mnom je sve jasno. Ja sve svoje karte uvek bacam na sto. Sa mnom si siguran. Sa mnom se ne bojiš. I smeta ti to. Ti si čovek nestabilnosti, ti ne možeš da živiš ustaljen, mirno usidren. Ali onda, ne pretvaraj se ! Znam ti pogled. Svaki od tvojih mogućih pogleda. Znam šta te čini jakim, šta čini da si slab. Kad me nema ti si najjači. Jer onda nema ničega da te podseti koliko grešaka si napravio za kratko vreme. A oni, ti drugi ljudi... Oni te ne vole. Oni samo vole da su sa tobom, pored tebe. Ja te volim i kad nisi tu.






                                                                                                              

14.04.2015.

Zver u meni




Zauvek ostaćeš moj bol, u svoj sreći mojoj. I svaki moj osmeh u svakom njegovom slovu imaće bol. U oba ugla mojih usana kad se nameste u smešak biće tvoje ime. To nije moja kazna. To nije moj teret. To je moj izbor, moj ožiljak i moje prokletsvo. Ništa od toga nemam. Ništa mi dobro to neće doneti. Jer ti si sada samo osećanje, sećanje i neprijatnost. A bio si mnogo više! Bio si opipljiv. A opet nikada stvar. Sad si samo stanje moje duše. Rupa na srcu, uspomena koja ne bledi. Sve zapisano i nezapisano. Sve rečeno i nedorečeno. Sve si moje, a opet ništa moje nisi ! Tvojom odlukom, a jedino si tu bio potpuno odlučan, postala sam senka. Bleda, bez boja, očiju suznih, lutam između prošlosti i budućnosti. Kao izgubljena duša tražim mesto kojem pripadam. Nekad su to bile tvoje ruke, tvoj zagrljaj. I vrisak čujem duboko u dubini mog tela, čeka da izađe. Ali bojim se da ta zver u meni ne poseje mržnju i gordost između  nas. Dovoljno nas je već ponos ubila. Ljubavlju smo zvali pogrešne stvari... A ljubav smo oterali !






              

13.04.2015.

Ti si moj kralj




Tebi, koji me držiš na dlanu poklanjam najlepše reči koje znam. I želim srcem svojim, lomljenim i krpljenim, da ti kažem koliko sam srećna što te znam! Svako je jutro lepše od kad si tu. Ti čuješ moje strahove i obasipaš ih hrabrošću a tišine od tuge pretvaraš u najglasniji smeh. Ti me dodirneš rečima, a vrhovima prstiju osvajaš moje telo. Toliko si mi sličan  a opet toliko različit u sličnosti toj. I znam, nisi ni blizu onome što osećam. Samo možeš da pokušaš da zamisliš, šta si ti meni... Jer, ti si ono svetlo na kraju tunela. Ti si zračak nade. Moje sunce kada je oblačno. Ti si mi poklonio mir. Onaj unutrušanji za kojem svi težimo. Sa tobom ga osećam. Poklanjaš mi malene trenutke sreće od kojih gradim naš svet satkan od  emocija. I u tom svetu ti si moj kralj.I vrlo bih rado bila tvoja kraljica. I na nas bih stavila krunu ljubavi... 

08.04.2015.

I mrzim te. I volim.




Pokušavam neobjašnjive stvari da ti  objasnim rečima. Da li si nekad razmišljao o tome koliko su prazni dani od kada nema nas? Nisi ? Znam. Ali ne znam zašto pitam. Slušaj, tišina opet odzvanja u srcu od stakla. Magli mi se pred očima. Krv mi je topla. Osećam lupanje srca. Osećam kovitlac vazduha u mojim grudima. Besna sam. I ljuta sam. Ti si jedan vrlo zao čovek ! Ostavljaš stvari nedorečene. Vezuješ me za sebe mojim nagađanjima. Čekam. Znam da nećeš nazvati. Ali želim da ti kažem. Ne možeš da me hraniš nadama pa da me ostaviš da umrem od gladi. Igraš se mojim osećanjima. Pričaš mi jedno a drugo mi serviraš. I ne mogu...ne umem, da kontrolišem bes! On mora napolje ! Mora dalje,iz mene da izadje...mora! I zato pokušavam, još jednom, a znam, ne i poslednji put...da objasnim, slepom tebi, koliko si besa stvorio ! Mrzim te i volim, sve u isto vreme. Ne volim te. I ne mrzim ! Čak ništa ni ne osećam. A opet osećam te svuda...Sklanjam stvari sa stola, jednim potezom ruke. I čujem lomi se čaša, gužva se papir, prosipa se vino... Ostavljam haos iza sebe i odlazim napolje. Trčim nepoznatim ulicama jer će me poznate pitati za tebe. A šta da im kažem? Da je tvoj ego i ponos veći od nas? Ne, ne mogu to da izgovorim na glas ! I mrzim te i volim, kako da objasnim to ?

04.04.2015.

Odrasli to zovu BOL

Ja i dalje pokušavam da shvatim, kako to ne mogu da te vratim ? Deo mene sa tobom odlazi već
danima i ja tako polu cela ne dam suzama da poteku. I dugo, u mraku, zagrlim tu činjenicu da mi nedostaješ. Ljudi odlaze. A meni je  to nezamislivo ! Brojim svoje greške, svakoga dana još jedna, plus jedna... A opet, ne znam gde sam ja to pogrešila ? I nikako da shvatim a vrlo je prosto... Ljudi odlaze i bez razloga. I bez razloga je neki razlog, najgluplji od svih! I osećam se sad kao devojčica kad joj ugine pas... Malena i nemoćna čekam da prodje. Čekam da nestane jednog jutra ono što odrasli zovu BOL.