19.06.2015.

Prati me

Gledam ti oči. Dva staklasta tela. I ništa više ne vidim. U njima nema baklje sa plamenom kao u mojim očima. Nema srcastih oblika, i senke ljubavi koja se ogleda u njima. U njima postoji samo mir, staloženost i tišina. I ja nemam kome moju baklju sa plamenom da predam. Ponekad mi prija ta oaza mira. Ali želim i da mi klecnu kolena. Želim da vidim oluju, i buru, i vrtlog vetra! Želim bosa da otrčim i da ti dotrčiš do mene. Želim da me podigneš visoko, kao da mi je mesto u visinama, pa da me spustiš nežno, na tlo, kraj sebe. Da me poljubiš u ruku, u rame. Da mi skloniš pramen kose sa lica i poljubiš mi obraze. Da se ne čudiš mojim izborima, da se ne buniš kad pevušim, da se ne buniš kad sam romantična... Želim da me pratiš, da me razumeš. Želim da me vodiš tamo gde nikada nisam bila, tamo gde je tiho, da se samo osećanja čuju. Da mi kažeš da si samo mene čekao, da  u meni vidiš sreću. Pokreni me. Probudi me. Zavrti me, i dopusti da dete u meni radi luckaste stvari. Priljubi me uz sebe. Ne traži mi da budem lutka bez osećanja. Ja sam sva od misli, želja i snova. Drži me na zemlji, ali me ponekad i pusti da poletim. Ako ne možeš da shvatiš pravila, samo me prati...

























        PHOTO :  We Heart It 

17.06.2015.

Nije trebalo



Ovo nije trebalo da se dogodi. Ja ne treba da budem ovde sad. Treba da sam izmedju tvojih ruku, pospana i ljubljena. Treba da sam pored tebe, srećna i voljena. Treba da mi na licu stoji jedan od najlepših osmeha. Treba da sija sunce, da bude topao letnji dan. Naš dan. Treba da je mirno. Treba da smo zajedno, da prkosimo vremenu, da verujemo u zajedničku budućnost. A ovo? Ovo nije trebalo da se dogodi. Trebalo je da sve ono što smo planirali i ostvarimo. Treba da me držiš za ruku a ne da me imaš u šaci, da me voliš a ne da pokušavaš da me ne voliš. I da se opustiš. Ovo nije trebalo da se dogodi. Ni meni. Ni nama. Nikome. I sve te oluje koje su u nama, neka prestanu. Dosta je... Uhvati ove prste, i odvedi me sa sobom. Pogledaj mi oči. Poznaješ me, i znaš... Da smo trebali da se držimo zajedno, a ne da pokleknemo... 

16.06.2015.

N od nade




Budim se rano, a čini se kao da sam prespavala nešto. Nešto bitno. Ustajem da otvorim prozore. Da izađe sav bes i sva tuga koja se preko noći skrivala pod krevet, i iza nameštaja. I vraćam se u krevet. Sve je isto kao i juče. Ništa nisam propustila. I dalje si tvrdoglav. I dalje sam ponosna. I dalje misliš da ne možeš da se promeniš. I dalje se slažem sa tobom. Ali... I dalje kad zazvoni telefon ja mislim da si ti. I dalje kad hodam našim ulicama očekujem da me dozoveš. I dalje se nadam. I dalje čekam. Očekujem čudo. A već sam ih sve potrošila. Prvo kad smo se upoznali. Drugo kad smo se poljubili. Treće kad si rekao da me voliš. I nemam više tih čuda što se čuvaju za crne dane. Sve sam ih potrošila. Nadam se da je tebi ostalo bar još jedno. Mada znam, nećeš ga potrošiti na nas. Ti si pametniji. Nećeš poslušati srce već glas iz svoje glave. Ali zaboravljaš, srcem se voli. I to često, samo jednom. I evo, dok polako zalazi sunce, prolaze sati bez nas. A ja i dalje, i dalje... držim čvrsto to N od nade, i navijam. A ako nema svrhe, ako je kraj došao pre no što smo zauvek rekli... Onda te puštam. Puštam te, i za tobom prosipam sve moje snove u kojima si bio...kao zlatan prah. 

05.06.2015.

Verovala sam ti.



Ponovo pišem, na rubu plača. I sedeći u mraku potpunom, kroz prozor budućnosti gledam u strahu. Ne plašim se prošlosti više. Nju poznajem. Budućnost je ono što me zanima, ono što me muči. I ne znam šta će biti sutra, ni kroz mesece i godine. Ali znam, tebe neće biti. Nema te sile koja će te dovući u moj život ponovo. Ne zato što ja to ne želim već zato što ti to ne zaslužuješ. Vidiš li ove ruke koje grle tamu umesto tebe? Ne zaslužuješ ih. I sve što ovde vidiš, ne zaslužuješ. Ni ove suze, Ni ovaj drhtaj. Ni moje vreme. I te godine uzalud bačene, ništa ne zaslužuješ. Ja sam tražila da mi pokloniš sebe, da mi pokloniš nas. Zajedničke trenutke, po neku zajedničku sliku i mnogo uspomena. Mnogo osmeha i nežnih dodira! I sve vreme, živela u ubedjenju da nisam u pravu, da sam ja kriva. Ali danas, sigurno znam da ti si krivac. Moja jedina greška je što sam ti verovala. Tvoja što si to poverenje prokockao. Od danas, uzdignute glave idem napred. Sama ili sa nekim da drži me za ruku, sa nekim da nosi me u srcu. Imao si nešto što nisi smeo da izgubiš. Na hiljadu mojih upozorenja ti si žmurio. Govorila sam ti kao majka, volela te kao žena. I sad, nemaš ni mene. A nisi bio svestan koliko sam bila tvoja. 

02.06.2015.

To bila je ljubav




I dalje, u koraku sa mnom ideš uporedo. Ne mogu da te ostavim na jednom mestu, ima te svuda. Tajna si i istina. Zaborav i sećanje. Sve si moje, ali ništa moje nisi. Ne trebaš mi. Sada imam sve što sam želela. Ali često mi padneš na pamet, da mi poremetiš stabilnost i mir u kojem sam, i za koji sam se borila. Gradim neki novi život, na ruševinama starog. I ne žalim se. Samo i dalje nastavi da ćutiš. I dalje nemoj da mi se javljaš. I dalje ostani samo neko i nešto što je bilo, što  prolazi, nešto što se neće vratiti. Ostani moja prošlost. Ostani gde si. Kreni ispočetka. Kreni od nule. Ali ne javljaj se. Jer znam, ako ti čujem glas... sve će se raspasti. A ja nemam snage da sve ponovo izgradim. I moram da priznam, iako mi teško pada... Najbolje što si uradio za mene je ova tišina. Jer, uvek ti je bilo lakše da mi budeš daleko, nego da mi budeš blizu. Uvek sam bila neko ko te remeti, neko ko te menja, a ti si se opirao. To bila je ljubav, a ti si bežao si od sreće...