01.08.2015.

Njegova pesma

U dubinama njegovih očiju,
Budim se i spavam.
Dodirujem šakama njegovo lice.
I sve što želim je da u polutami
Delimo zagrljaje i poljupce.

Njegova koža tako je meka
I na leđima raspored mladeža ispod mojih prstiju.
I dah na mom vratu.
I te kazaljke na satu
Koje želim da polomim.

Jer sve što je između nas su misli.
Reči.Ideje.Planovi.
I sve što imamo su snovi.

Dodir njegovih usana.
Miris.Zvuk koraka.
I ja,nasmejana kad se pojavi.
Tih par sati kad smo zajedno.
Sreća.

Nema ga sad ovde.
Samo želja za njim guši moje nade.
I ta patnja i bol.
I suza neka,koja se prikrade.

Zabranila sam svom srcu da plače.
Tešim ga sitnicama koje sam imala sa njim.
Ali nekad toliko zaboli praznina.
Sve jače,i jače...
Da više ne znam gde ću sa tim...

Sklad naših duša traži sklad naših tela.
Da provučem svoje prste između njegovih.
Da postanem boja i cela.
Da sivilo nestane putem očajnih.

Trudim se svim silama
Da se održim budnom.
Da previše ne sanjam o nama.
Ali noć je zla pa zamišljam često.
Mi.Dodiri.I polutama.

Do našeg susreta doći će opet.
Jer ludi smo oboje za onim što u stvari
Plod je naše mašte kada noć padne.
I onim što zamišljamo u svojoj glavi.

On voli me nežno rečima.
Osmehom ulazi u srce moje.
I zna da ono u mojim grudima
Može da zove SVOJE.

Plašim se tuge.Čekanja.
Izdaje me srce stalno lomljeno.
Možda odem jednom daleko od nas.
Pa opet bude slomljeno.

Možda odustanem jer je teško.
Mada kukavica nikad nisam bila...
Ali ko može da obeća meni
Da opet mogu da izrastu krila.

Jedino njegov glas ume da me zadrži.
I kad poželim da pobegnem od nas
On me jako u mislima zagrli
I pridrži ono što je ostalo od nas.

On je daleko čini se miljama.
A opet ga osetim kad sam sama.
I svakog jutra bez nade se budim
A opet verujem njegovim nadama...




Нема коментара:

Постави коментар