08.11.2015.

Ne voliš me, voliš to što ja tebe volim

Provlačim se kroz mrežu tvoje neiskrenosti i upetljana u neistine tvoje borim se protiv onoga što si mi uradio. Ćutim dok pričaš o sreći. Slušam dok govoriš o nama, a mi čak ni ne postojimo. Ja sam radila na tome da postanemo jedno, ti si slamao deliće mene na tom putu. Kad god sam mislila da sam ti blizu bila sam daleko. Tvoja dela se ne poklapaju sa tvojim rečima, i to me izluđuje. Gubim razum i svest o sebi. Vrtim se od jedne do druge činjenice, i nazad. Plačem. Molim te. Ali ti si nemilosrdan i grub. Ti za nežnost ne znaš!

Pružam ti ruke, da ih sklopiš oko svog vrata. Jer jedino tu želim da ih stavim. Želim da pružiš mi ono što mi nedostaje. Da budemo jedna duša, jedno srce. Da čim te pogledam ti znaš na šta mislim. Da budeš tu kad si potreban. Da ne ideš kad ne moraš. Da budem na prvom mestu, odmah do tvog sata života. Ljubim te u mislima, i tako sam srećna dok samo mislim na tebe. Ali... Ti nikada nećeš biti moj. Čak i kad si pored mene ti si mnogo daljina daleko. Najviše bih volela da se nikad ne vraćaš. A ti stalno, kad si slab, setiš se one koja te najviše volela. Setiš se mene. I ne voliš me, voliš to što ja tebe volim.


Želim da se sastanemo, ali samo da bismo se rastali. Moram da ti kažem ono što mi nisi dozvolio da ti kažem. Moram da ti kažem da odlazim. Znam, biće ti teško. Ali moći ćeš bez mene. Evo, godinama već, mogao si. I evo, godinama već, i ja sam mogla bez tebe. Ne mogu više da nosim teret prošlosti na svojim leđima. Postao si mi težak. Postao si gorak. Nisi umeo sa mnom. Čuvao si me za neka bolja vremena, za prave trenutke. Ja želim da ispravim pogrešne trenutke, da dam nekome ono što ti uporno odbijaš. Ne mogu, ne mogu više da te volim. Ne želim. Ja zaslužujem mnogo više od mrvica koje mi daješ. Ja zaslužujem više od jednog poziva, od jedne poruke posle ponoći. 
PHOTO by : We Heart It

05.11.2015.

Noćas mesec ima tvoj lik

Sedim na vrhu zgrade i gledam u mesec. Čini se tako blizu, dok pružam ruku ka njemu. Srcem ga osećam tu, tik uz mene. Ali razum mi govori da je jako udaljen. Razum kaže da se ne približavam, jer pašću u ponor pokušavajući da ga dohvatim. Što sam bliže to sam dalje. I svaki pokušaj je uzaludan. I posle svakog od mnogo neuspelih teže mi je. Noćas mesec ima tvoj lik. Tako si nedostižan. I taman kad pomislim da sam ti blizu, ti se odmakneš od mene. Napraviš veliko rastojanje, ohladiš sve ono što mislim da gori među nama. Možda ne čujem dobro i ne vidim najjasnije sve ono što stavljaš pred mene. Vidim ono čega nema, čujem ono što želim da si rekao. Tako si dalek. Stalno žurim ka tebi, da stignem, da držim korak sa tobom. Čitam između redova, donosim zaključke. Zašto ne može jednom sve da bude jednostavno? Zašto ne može jednom da sve ide lako? Ne mogu da rasuđujem pravilno. Pomešani su mi strahovi sa slabostima, pa više nisam tako sigurna već lutam, tražim se ponovo. Pitam se vidi li neko da sedim na ivici krova, sasvim sama. I da li se neko plaši da ću pasti? Jedina si svetla tačka u ovoj noći. Ali ne sijaš meni. I ko zna gde si na rastojanju od mene do iskrenosti... Sanjam te. Često sa tobom u mislima provodim dane. Želim da si ovde. A ne znam čak ni šta bi rekao da vidiš bespomoćnu mene, na korak od kraja, ovde, gde sve je tako blizu, ovde, mnogo daleko od svega. Hladno je. Od magle se više ništa ne vidi. Tako bih rado potrčala u susret tvom toplom zagrljaju. Ali ostajem da sedim, na ivici betona. Nemam nameru da skočim. To mi nije opcija. Samo sam došla po malo volje za životom. Samoj sebi sam najpotrebnija. I najvrednije sam što imam. Želim da mi noćas budeš bliži nego juče. To je sve.
PHOTO by : Pinterest

01.11.2015.

Ne čekam više da se vratiš

Prolazi vreme. Sat po sat, dan po dan. Ali ja ne čekam više da se vratiš. Prolaze godišnja doba. Jedno po jedno, naglo ili lagano. Ali ja više ne želim da se vratiš. Ostavio si me ovde, davno, samu. I bilo je teško i bilo je strašno, nezamislivo, i nemoguće. Ali je bilo. To ti ne mogu zaboraviti. Dobio si moj oproštaj da bi mogao da kreneš dalje. Dobio si sve ostalo što si želeo, sve ono zbog čega si izgubio mene, sada je tvoje. I budi srećan, i budi jak, i budi sve ono što sam ja gušila u tebi. Ali nemoj, nemoj da pišeš. Nemoj da zoveš. Nemoj da me podsećaš. Nemoj da prilaziš, da me dodiruješ, da se raspituješ o meni. Nemoj da se vredjaš time što mi više nije stalo. Dovoljno sam dugo čekala da to vidiš, da osetiš, da dopre do tvoga srca. Za mene ti više nisi čovek kojeg želim kraj sebe, za mene ti nisi više ono što si bio. Moja si prošlost, i misao na čijem kraju stoji tačka. Ti si tema o kojoj ja više ne vodim duge razgovore, i ne plačem više zbog tebe do duboko u noć. Sad pružam svoje ruke nekom drugom. Nekom ko ovde nije, a ko je uvek bio tu negde, meni pred očima. Ne znam kakve su njegove namere sa mnom. Ali verujem nekim tihim i strpljivim osećajima u meni. Možda me on svojim dodirom učini svojom, i popravi ono što si ti pokvario. Dobiće od mene onoliko koliko mi da. I biće srećan sa onim sa čime ti nisi mogao da budeš. Gledaće me iskreno i toplo, i prepoznaće u meni, ono što ti nisi video. Dlan moje šake prisloniće se na njegov dlan. Biću zaljubljena ponovo. Otvoriću svoje srce. I biću ono što mi ti nikad nisi omogućio, to tako malo, i jednostavno...biću srećna. 
PHOTO : by Pinterest