27.11.2016.

Oprostite, malo bih da dišem!



Uhvatila sam sebe kako brinem. Ponovo. 


Sunčan je dan, miriše na zimu, mada je toplo i ide mi se na more. A ja brinem. I to već prelazi u naviku. Ne želim da imam loše navike. Mislila sam da je kao kad imaš savest. I dobro je kad je imaš pa te grize ponekad noću kad nemaš pametnijeg posla nego da zuriš u plafon. Ali ovo nije dobro. Brinem o sebi, o drugima, o klimatksim promenama, kada će sneg, hoće li padati kiša, da li ću imati dovoljno vremena, dovoljno novaca. 


I iskreno da vam kažem, smučilo mi se.


Neka svako na sebe preuzme svoj deo. A kako će sa tim da se nosi, ne želim da razmišljam. Jer kad razmišljam, ja mnogo razmišljam, pa dođem do nekog krajnjeg stadijuma negativnosti i danima se vadim, sama. Ne, hvala. Sa onim što vam smeta, pa noću ne spavate, morate sami da se borite. Dosta sam bila svratište za tuđe brige, i sa svojim jedva izlazim na kraj. 


Možda ćete reći da sam isfrustrirana, izazvana nečim. Niste daleko od istine. Jer danima već dozvoljavam da me guše tuđi problemi, kao da svoje nemam! Mislim, oprostite, malo bih da dišem. Malo bih da zaboravim na realnost i pobegnem od stvarnosti. Možda ulivam sigurnost i možda delujem jako. Ali od vas sebi ne mogu da dopustim da budem slaba, da odmorim. 


Uostalom, jutros sam videla prvu boru na čelu. Šta će meni to? Zbog čega? Popustite malo konce i nerve. Možda baš ono zbog čega se sada nervirate nestane već sutra.






19.11.2016.

I teško i lako

Volim kad me probudi zrak sunca koji retko uspe da se probije u moju sobu. Tad znam dan je sunčan. Tad znam dan je lep. Sve odmah postane lakše. Mada se sve teško stavlja na posebno mesto, u tamu, ispod kreveta. Radi se sve da ono lakše ispliva na površinu. Kada je mračno onda je obrnuto. Lakše odlazi kroz prozor, a teško guši, ne diše se ili se teško diše.



Mada ja sam se navikla, malo grlim teško malo grlim ono lakše. Balansiram. Lakšim se nagrađujem sa težim se borim. I lako i teško dobijaju podjednako moju pažnju.Lakše dobija više ljubavi. Ostalo je isto. Ravnopravno. Imaju me vremenski podjednako na raspolaganju. Ali sa lakšim uživam više, vreme brže prođe. Dan se skratio, pa mi ovi hladni dani ne idu na ruku. Ono lakše sad zahteva više vremena nego inače, zahteva da se greje i ušuškava. Teže me ganja po mraku, čim zađe sunce. Ne da mi da odmorim.


Često sam umorna. Često ne spavam i kada spavam. Pa onda lakše ostavim da grlim noću, kad je tiho. Tad je to naše vreme, niko nas ne prekida. A teže dresiram preko dana da me ne muči previše. Držim ga na distanci, pa mu se oprezno približim. Ali uvek  rešimo sve na kraju. Odrasli smo ljudi, naposletku. 


Ne mogu bez lakšeg. A ne mogu ni bez težeg. Lakše me uči da postoji nada, ljubav, vera. Teže da mogu, da sam jaka, da sam hrabra. Jedno bez drugog nemaju smisla. Postojanje jednog objašnjava i potvrđuje postojanje drugog. 











11.11.2016.

Ako se rastanemo

Ako se rastanemo, spakuj mi za poneti spokoj koji sa tobom imam. Pore na koži  ispuni mi ljubavlju a u moje bore udahni život. Jer bez tebe, krenuće oluje, vetrovi i kiše, a ja ću biti kao prut odlomljen i tanan. Sve će biti isto oko mene ali u meni... u meni će se ugasiti vatre koje si samo ti umeo da probudiš. 


Ostaće uspomene kojih se neću rado odreći. Sretaću svakoga dana tvoje tragove. Svuda. Želeću da pobegem, što dalje. Počeću ispočetka. Trudiću se da ne mislim. Noću ću šetati nekim drugim pustim ulicama, sa tobom u mislima ali bez tebe. Govoriću da sam dobro, a raspadaću se na delove. A onda, kad prođe dovoljno dugo, krenuću dalje bez tebe.


I biću dobro. Jer ja to mogu, jer sam hrabra. Bila sam feniks i ranije, bila sam jaka i pre. I moći ću da se uzdignem, moći ću da prebolim. Naći ću način, pronaći ću put. Radila sam to i ranije. Nije isti šablon, ali se lako nauči. Učila sam to i ranije. 



Ako se rastanemo, moći ću da bez mnogo buke i u tišini, krenem na drugu stranu. Problem je samo što neću hteti. Ostaću ukopana u trag koji ostane od nas, moleći se da se vratiš. 

Hiljadu puta laku noć

Nisam ja kivna na ovaj svet. Nisam ni ljuta na ljude. Znam da prave vrednosti blede, skoro da ne postoje, ali znam da postoje prave osobe. Sa njima i loše postane bolje, a dobro dobije totalno dugačiju konotaciju. Misli se pozitivnije, manje se brine. A ja se vodim onim da ono na šta ne mogu da utičem pustim da ide kako želi da ide. Ono što imam grlim danas, jer ga možda sutra biti neće, a kad volim volim celim srcem, jer ne znam drugačije. 


Mogu da vam pišem o tome kako sam vaspitana, ko su mi bili uzori, ko bih želela da postanem. Ali danas nas vaspitaju životne okolnosti, ugledamo se na nečiji način života, a želimo da ostanemo što više svoji. Mada, moje se želje nisu promenile. I dalje želim isto. 


Budjenje pored voljenog, i njegov raznežen pogled dok me gleda kako se protežem. Prva jutarnja kafa u krevetu ili na  terasi, dok pravimo planove za novi dan. Jedva čekanje da se vrati sa posla dok spremam ono što najviše voli da jede. Njegov zagrljaj kad mu otvorim vrata. Držanje za ruku dok šetamo parkom popodne kad zadje sunce. Čežnjivi pogledi na decu tako malu da nas plaše, a tako predivnu da ih poželimo. Kokice uz film. Čaj kad me vidi da sam se odvojila i da čitam u tišini. Ušušuškavanje u  njegov zagrljaj. Hiljadu puta volim te i hiljadu puta laku noć. 





10.11.2016.

Htela sam...

Htela sam da te nasmejem, da ti vratim izgubljene godine. Godine u kojima nismo bili zajedno, ali smo bili u potrazi za nama, zajedno. Ti si tražio mene a ja sebe. Na tom putu gradili smo svet u kojem je  falio jedan ti i falila jedna ja. Kule smo zidali od betona ali trebalo je saditi cveće. Tvrđava je samo jedna, a mesta za dvoje. Jedna ja i jedan ti.



Htela sam da ti vratim veru, da obojim tvoje misli. Sve ono o čemu si mislio, i o čemu nisi htela sam da stavim iza tebe. Mislili smo o mnogo čemu, a onda smo smislili nas. Ti si osmislio mene, ja nas. Bilo je teško, i znam, odustajali smo na tom putu mnogo puta. Ali nikad nismo odustali. Ti si prizivao mene, ja dozivala tebe. Čuli smo se.




Htela sam da ti objasnim koliko si divan, ali setila sam se da je to totalno neoriginalno. Ti i ja smo dugačiji. I pesmu sam htela da ti napišem, možda čak i da ti je otpevam. To ne bi izbrisalo prošlost, i ne bi nam izgradilo budućnost ni iz čega. Ali mi nemamo ništa. Imamo dovoljno. Ti imaš mene i ja imam tebe. Zajedno smo u  želji da gradimo, ali nam ne tebaju višespratnice. Prizemlje je dovoljno. Dovoljno smo u oblacima i ovako. Malo me za svet drži ljubav, malo me vučeš ti. I tako sam srećna. 



Htela sam da ti kažem da te volim ali sam shvatila da sam ti to već toliko puta rekla. To ne bi bilo ništa novo. To već znaš. Dugo sam razmišljala, ti već znaš da je moj svet postao bolje mesto, da moji tekstovi zvuče bolje, da sam ja pozitivnija, da se češće smejem, da uživam u svakom trenutku u kojem smo zajedno, da ti svaki trenutak činiš savršenim.


Htela sam da ti kažem jedno veliko hvala, ali sam se predomislila. Podseća me na ono kad ti neko nešto da, pa se ti zahvališ i tu se sve završava. Ja ne želim da se završi. Želim da je tek počelo. 

08.11.2016.

Ona se budi.

Ona spava na mom ramenu. Razmišljam o svim tim romantičnim scenama koje su joj u glavi. Trudim se da ne dišem, i da se što manje pomeram. A onda shvatam da je i mene uvukla u svu tu romantiku. Dodirujem joj lice, tek ovlaš onako kako to rade u filmovima. Malo se neviram, jer ipak je ovo njen film a ja samo glumac. Smirim se kad mi prođe misao o tome kako sam glavni. Jer, ona spava a drugih ljudi nema. Samo nas dvoje, i moj krevet, mali za nas oboje. Ali ona se snašla, pametnica mala, spava na mom ramenu. A ja se tudim da ne dišem.


Kad me je uplela u sve ovo?



Pokrivam joj leđa. Brinem da li joj je udobno. Znam da nije. Pokušavam da se izmigoljim i stavim joj glavu na jastuk. Ali ona je kao čičak zapela za mene. Ne ide mi. Počinjem da se služim telepatijom, sugerišem joj mislima da se pomeri samo malo, samo malo u levo. Ne. Gubim živce, ponovo. Teško je biti lik u ovom romantičnom filmu.



Šta mi je ovo trebalo ? 



Konačno. Ona se budi. Meškolji se u mom zagrljaju, pravi neke čudne linije prstom po mom stomaku. To me golica, Pravim se da spavam. Ipak joj stegnem ruku, a ona samo sklizne telom sa mog ramena, i legne pored mene. Poljubi me u rame, šapne da me voli, pokrije me i ponovo utone u san. Ja osećam kako me umor savladava, na ivici sam sna, ali ipak pomislim krišom, ovaj put da me ne čuje njena ljubav, koliko je volim. 



Ona se budi. Na svaku moju misao o njoj. 










06.11.2016.

Neki ljudi

Neki ljudi prolaze jedni pored drugih ali nikad se ne dodirnu. Ni pogledom, ni osmehom, ni dodirom. Možda tako treba, možda je tako ispravno. Možda negde piše koliko ljudi treba da upoznamo, koliko da zaobiđemo. Neko svodi te brojke na kraju, neko računa. Mi prolazimo samo jedni pored drugih.


Neki  ljudi imaju sreće pa se  prepoznaju. Bude sasvim običan dan, krene da se raspada svet, ne znam, ali oni se prepoznaju. Ostanu. Postanu. Dodirnu se. Rodi se ljubav ili prijateljstvo. Bude ljubav. Bude večnost. Ili ne bude ništa. Ali se dodirnu. Imaju taj deo sebe koji su dali i deo drugih koji su uzeli, pa budu plemenitiji za jednu novu emociju.



Neki ljudi imaju nesreću, pa mnogo ljudi sreću a niko ih ne dodirne. Ni pogledom, ni osmehom. Ni dodirom. Traže previše ili ne traže ništa. Na kraju je isto. Ne treba nikoga da tražiš. Svi koji treba da budu tu su tu. Neko to broji sve. 





02.11.2016.

Možeš da naučiš ako ne umeš

Moj čovek od ljubavi pravi umetnost.


On šapuće vetru da mi prenese najlepše reči koje zna. 


Na mojoj koži ispisuje sve meni poznate i nepoznate stihove. 


Nesvesno. Nežno. Lako. 


Kad zaboravim on me potseti.



Da ljubav je divna samo ako umeš.



Da možeš da naučiš ako ne umeš.  



Ali da moraš da otvoriš srce.


Za sve. Za svakoga.


Na mojim usnama ostavlja otiske.


Korača gde pre njega nije niko. 


On veruje da sam ja njegovo zauvek.


Ja verujem njemu. 


Moj čovek od ljubavi pravi umetnost. 


Umetnost. 






01.11.2016.

Lažno nema vrednost, ima samo cenu!

Na postolju od peska što od vetra se ruši bila je jedna ljubav. Ona se nije srušila od vetra, nju nisu lomili vetrovi. Nije upala u bunar od prevelikih očekivanja i nije je isprala kiša. Ona se uzdigla naspram svega i stala naspram svih. Jaka i hrabra. Bitke su bile duge i teške, ali niko vas o tome ni ne pita kad pobedite. Ako pobedite. Samo to je onda važno, bol se ne broji. Teško se ne računa. 



Računa se samo ono što dostignete. Nekad su to zvezde, nekad ne mrdnete dalje od blata. Ljubav je čudna, lomi vas i podiže, pa ko preživi. A retko ko preživi. Govorim samo o pravoj ljubavi. Onoj u kojoj su naši dedovi i bake, uprkos svemu uspeli da doguraju do zlatne svadbe . Danas je malo šta pravo, lakše je doći do lažnog. Lažna prijateljstva, lažne ljubavi, lažne grudi. Čini mi se da mogu i lažno srce bi stavili , da kuca ono što mu narede. 



Znam, mnogo je lakše kad te ništa ne dotiče. Ali mnogo je lepše kad te dotakne. I padaš i letiš, i boriš se i odustaješ, ali opstaješ. Naučiš šta je loše pa od njega posle razlikuješ dobro. Ima raznih ljubavi, ali samo prave opstaju. Lažno nema vrednost, ima samo cenu. Mislite o tome. 


Ja sam više za pravo, pa neka boli. Nekad nam je to dokaz da smo živa bića a ne roboti. Pobedite lažno, samo se pravo broji.