21.01.2017.

Veliki koraci ka sreći

Ostavila je knjigu, i kesicu od kafe na stolu a zatim je istrčala napolje da me dočeka. Bila je tako nasmejana i srećna a ja sam je pogledao sa zebnjom. Ono što sam joj trebao reći slomiće je, a ja nisam želeo da je slomim. Želeo sam da je volim i dalje, i da i dalje ona bude ono što će me činiti srećnim. Ali se nešto u meni promenio i sasvim sam se udaljio.

Kriviće moju aroganciju, moj hladni i nezainteresovani stav o svemu što se dešava u njenom životu. Ali ja sam u stvari bio ljubomoran na njen uspeh. A uspevala je mnogo toga. Naš dom izgledao je ljupko, trudila se oko svega. Bila je uzbudjena oko prve večere koju je sama prirpemila. A ja sam želeo sve. Želeo sam novac, karijeru, imućne ljude oko sebe. Sve manje sam želeo nju. 


Ona je uživala u običnim stvarima, i često se jutrom budila pre mene da što nežnije uđem u novi dan. Vratio sam se tog dana sa posla želeći da joj kažem ono što me već dugo tišti. Želeo sam joj reći kako je sva divna, predivna ali da sam ja samo jedan ambiciozni čovek kojem ona više nije bila potrebna. To bi bilo iskreno, ali ne bi imalo mnogo smisla. Umesto toga, uzeo sam je za ruku i rekao da nisam srećan više. Bila je zbunjena, u čudu me je dugo gledala a ona pitala zašto se šalim sa njom na taj način. Rekla je da imam sve što sam ikada želeo.




Da, potvrdio sam. To i jeste problem. Na tom putu sam se negde izgubio. Pa sam tražeći ono što me čini srećnim zaboravio sebe usput, a onda kad sam konačno dostigao sve, shvatio sam da nemam sebe, da nemam tebe, da nemam ništa. Samo hiljade sati rada iza sebe, i poneko prijateljstvo usput stečeno. Ali ono što mi je zaista falilo bilo je da budem kao ti. Da uživam u izlasku sunca, i ispijanju kafe. Voleo bih da budem kao ti, srećan što te vidim. Ali ja ne umem da se zadovoljim malim stvarima.


Nisu to male stvari, to su veliki koraci ka sreći, rekla je. Ono što imaš to je zahvaljujući mojoj ljubavi prema tebi, a ono što nećeš imati kada ja odem biće zahvaljujući tvojoj ljubavi prema samom sebi.



20.01.2017.

ZAVIRI : Gentlman Caffe

U saradnji sa svojim koleginicama blogerkama Jovanom, Miljanom i Dijanom na mom blogu će se jednom mesečno naći tematski post Zaviri. Pokrile smo Niš, Novi Sad, Beograd i Kragujevac. Ovog meseca vam pišemo na temu udobnosti. Na kraju mog posta ostaviću vam linkove njihovih predloga, tako da, gde god da ste trenutno možete da čitate o mestima na koja možete da odete i osetite njihovu udobnost.

Slika : Google


U ulici gde se nalazi i moj fakultet postoji jedna kućica, trošna a topla. Prerađena je u kafić - art galeriju. Mislim da se sve umetničke duše oduševljavaju njenim enterijerom i da rado tu provode pauze od predavanja i vežbi. Na slikama možete videti samo jedan deo tog s merom i ukusom uređenog prostora. Moram da priznam da sam jako kritički nastrojena kada su u pitanju kafići. Bitno mi je mnogo toga. Od toga kako je uređen prostor pa do toga kako se osoblje ponaša prema gostima. Istakla bih da su odvojene zone za pušače i ne pušače, da je osoblje ljubazno. Mada, mislim da bi trebalo poboljšati ventilaciju i osvetljenost da bi ocena bila čista desetka! Ovako, devet plus. 



Zašto da popijete kafu  baš u Gentlman-u ? Zato što ćete se osećati prijatno, zato što se na zidovima nalaze predivne slike i fotogafije, stare ploče, zato što je sve ušuškano i  toplo. Što se muzike tiče, zavisi od ukusa, ali strani stari hitovi uvek su pun pogodak!

Slika : Google 


Gentlman se nalazi u ulici Svetozara Markovića broj 50, blizu SUP-a . 

Slika : Google 


A ovako moje kolege i ja provodimo pauze, slobodno vreme, slavimo uspehe, pričamo o problemima i ostalim temama.
Matija, Zorana, Marko, Aleksandra,Marija, ja .

Slika : M.Radoičić


Veštica Jovana nam se javlja iz Niša i ona vam je pisala o Teatro caffe-u , a tekst možete pročitati na njenom blogu : Teatro caffe, NIŠ  . Dijana je pisala o Apsolut caffe-u , tekst je na njenom blogu : Apsolut , Novi Sad .  Miljaninu preporuku za Beograd pročitajte na  Coffee, Tea & Sympathy .






16.01.2017.

Zahvalan njoj



Često sam je sanjao. Nekad bi to bio san, nekad košmar. Nestajala bi pa bi dolazila. Gubila se i pronalazila put do mene. Uvek bi je čekao tamo gde sam je čekao i prvi put. Nosila bi isti kaput. Oblaci bi se razvedrili a zvezde bi se pojavile. Nekad bi samo prošla kraj mene, nekad bi mi potrčala u zagrljaj. 

To je prestalo kada sam počeo da spavam kraj nje. Sad ne spavam kraj nje, pišem. Kasno je. Postaje hladno, ali ne ide mi se u kuhinju gde je toplije. Volim da je posmatram dok spava. Ustvari, volim činjenicu da sam zaslužan za njen miran san. Mnogo je nemira bilo u nama. Mnoge nemire u meni sam preneo na nju. Stalno sam jurio za nečim. I sa njom i pre nje. Ona je želela baš ovo. Samo ovo. Miran san, i da je volim. 

Možda bih sada mogao da vam pišem o sebi. Ne bih želeo da se zaljubite u Nju a da ne upoznate i mene. Ne bi bilo fer.

Danas sam ispunjen čovek, za sebe mogu da kažem da sam srećan i ne fali mi ništa. Možda, malo slobodnog vremena, i sna. Ali za nedostatak sna sam, kao što vidite, sam odgovoran. Za nedostatak vremena kriva je moja profesija. Za sreću zaslužna ona. 

Život delim na pre nje i sa njom. To sam već negde napisao, znam. Mnogo se ponavljam, gubim niti, slažem dosta činjenica jednu na drugu. Ne zamerite, nisam pisac. Nemam nikakve veze sa pisanjem, osim što sam oženjen spisateljicom. Razlog zbog kojeg sam se latio pisanja o njoj je, rekao bih, romantičan. Uskoro će pet godina od kako smo zajedno, želeo sam da joj poklonim nešto što nikada od mene ne bi očekivala. Knjigu. O njoj. Čitala je mnogo, pisala je mnogo. Ali nikada nije bila glavni lik. Ne kažem da joj je to potrebno, ali želim da joj to priuštim. Bilo je trenutaka kada sam mislio da ja ovo ne mogu, odustajao sam i vraćao se. Od mnogih sam stvari odustajao i mnogim stvarima sam se vraćao. To nije uvek bilo dobro. 



Kada sam je upoznao, pomislio sam kako nam život ne da uvek ono što zaslužimo. Ali nam nekad da nešto čak i kada ne zaslužimo. Naučio sam da cenim ono što imam, ali i da kad imam sreće pa dobijem ono što nisam zaslužio, zahvalim na tome. Kao što sam zahvalan čudu koje je nju stavilo na moj put. Nikada nisam bio romantičan. Sada radim nešto najromantičnije što sam mogao da smislim. Za nju. Zbog nje. To je moja zahvalnost.


15.01.2017.

Sve što mi treba

1. Jutro sa mirisom ljubavi i želje, okupano suncem.



2. Muške ruke da grle najjače.



3. Kafa, vrela, sa malo mleka, baš kakvu najviše volim.



4. Dobra knjiga na stolu.


5. Čokolada sa najkrupnijim lešnicima na svetu.


6. Čaša crnog vina posle večere.



7. Mirišljave sveće svuda po stanu.


8.Desno rame, za oslonac.


9.Komore hrabrog muškog srca da tu budem.


10. I jedno "Biće sve u redu" u koje mogu slepo da verujem.

14.01.2017.

Dragi,postoji neko...

Dragi, ljubavniče i trenutni saputniče, postoji neko ko me je oduvek mnogo više želeo nego što si me ti imao. I on je oduvek znao da me želi, više nego što si ti umeo da me imaš. Nije se  primicao previše, već je iz daleka oduvek znao da me želi, jako i neumereno. A ti me nikada tako nisi imao. Tako, neizmerno mnogo, jako, najjače. Nikada se nije primakao više nego što si mi ti bio blizu, ali si me ti gubio pomalo, a on se pomalo približavao. Svako razočarenje sa tobom bio je jedan korak bliže meni. Iako to nije planirao, iako to nije smatrao pravednim. Samo je želeo, jako, najjače, ludo, neizmerno. Mnogo. 


Oduvek je bio blizu, bliže nego što ćeš ti meni ikada biti. Ne fizički, jer mnogo nas ljudi i laktom dodirne, prstima u prolazu pa nam ništa ne znači. On me je uvek iz daleka dodirivao pogledom. I time što me je, eto, oduvek razumeo više od tebe. Shvatao je i zašto sam izabrala tebe a ne njega. Ali me je uvek želeo više, hiljadu puta više nego što ćeš me ti ikada imati.


Mislila sam sa tobom će biti lakše, manje će biti boli. Od njega nikako nisam mogla znati šta da očekujem. Tebe sam čitala lakše, tebi sam više verovala. Ali jednu stvar nikako nisam mogla da predvidim. Nisam znala da će mi faliti ludačka ljubav, eksplozije od emocija i pregršt avantura dve zaljubljene duše. I nikako nisam mogla da naslutim, da će me on i izdaleka uvek želeti više nego što ćeš me ti ikada imati.


10.01.2017.

MOJ BLOG - MOJA STVAR

Izazvana nekim hejt komentarima na račun rada moje koleginice, odlučila sam se da napišem ovaj post. Biću jako kratka ali mislim i vrlo jasna, pa se nadam da ćete pročitati sve što imam da kažem kako onima koji nas čitaju tako i onima koji imaju svoje blogove i vredno rade na njima.


Dakle, moj blog je moja stvar. Znate, kao privatno vlasništvo, kao nešto lično. Ko god otvori nalog na bilo kojoj od platforma na kojoj se može pokrenuti blog dobija pravo da tu piše, radi i stavlja slike koje god želi. To prvo. Drugo, ono što vi vidite je u proseku 50-70% onoga šta se iza svakog bloga krije,odnosno toliko u procentima znate o onome ko stoji iza nekog bloga. Ta osoba, i isključivo ona, ima pravo da sa vama deli ili ne deli stvari iz privatnog života. 


Naravno, imate pravo da vam se nešto ne sviđa ili sviđa. Imate pravo na komentar, imate pravo na svoje mišljenje. Ali nemate pravo da nečiji trud, rad ili ljubav prema nečemu omalovažavate. Iskreno, nas koji radimo ono što volimo ne može sputati nečiji loš komentar jer sve dok postoji bar jedan čitalac našeg bloga kojem se dopadamo mi ćemo biti ispunjeni radošću. 

 Ne možete sputati one koji rade iz ljubavi, možete im samo dati vetar u leđa. 





Intervju : Nitro Acoustic

Na Nitro Acoustic kanal na Youtube-u naišla sam kada sam tražila pesmu Devojka za dva minuta, koju u oiginalu peva Vlado Georgijev. To je moja omiljena pesma, već duže vreme, i prijatno sam se iznenadila što je neko uradio cover za tu pesmu. A još više, kada mi je bolje zazvučala od originala!


 

1. Recite nešto čitaocima mog bloga o Vama u par rečenica.

Pa mislim da samo ime Nitro Acoustic već duže vreme odzvanja YouTube prostorima kako kod nas u Srbiji tako i u celoj EXYU a i šire. Tako da posebno objašnjavanje nije potrebno, ljudi su me jako dobro upoznali kroz obrade pesama koje snimam i sviram.

2. Od kada se bavite muzikom ?

Muzikom sam počeo da se bavim u drugom razredu srednje, ali sam posle par godina napravio malo veću pauzu i onda se 2006. tek ponovo vraćam sa novim stilom sviranja poznatiji kao Fingerstyle.

3. Da li se sećate pesme koju ste prvo naučili?

Pa davno je to bilo, ali mislim da je jedna od prvih bila neka od Balaševića ... Lepa protina kći ili tako nešto, Priča o Vasi Ladačkom ...

4. Čijem se radu divite? Kog izvođača najradije slušate?

Pa što se fingera tiče ima nekoliko njih, ali najveću pažnju mi je privukao Naudo Rodrigez, a što se domaćih kantautora tiče, Al Dina jako cenim i poštujem kao muzičara i pre svega dobrog čoveka...

5. Kako okolina reaguje na to čime se bavite?

Kod mene u mom mestu su nekako navikli, ili nisu, pošto ja tu i ne sviram pa cini mi se da ne stavljaju neki akcenat na to. Znaju da sam to ja ali retko ko od njih priča sa mnom o muzici, a što se tice gradova širom Srbije tu je već sasvim druga priča. Od autograma, slikanja pa sve do zajedničkih pića sa fanovima ...

6. Šta biste poručili onima koji tek kreću da se bave nuzikom ? 


Porucio bih im da ne odustaju tek tako na pocčetku. Ljudi iz više razloga odustaju ,od kojih su najčešće loši instrumenti, nedostatak vremena, ljudi koji bi trebali da im pokažu nešto i tako dalje ali ako sam ja mogao da u vremenu kad nije bilo interneta naučim sve ovo, onda mislim da i svi oni koji imaju volju naučiće, ne preko noći ali upornim radom sigurno. Neka postave svoj cilj, neka ulože sebe i emocije, neka sviraju iz ljubavi a ne iz koristi, neka osete melodiju i sve će biti u redu.

Ako želite da vas opije emocija, i da čujete nešto kvalitetno, pretplatite sa na NITRO ACOUSTIC kanal. 


09.01.2017.

Kome se raduješ?

Dugo sam se pitala ko si. Gde živiš sam znala, jer sam često u isto vreme kad i ti prolazila tvojom ulicom. Skoro da smo se mogli nazvati komšijama, a opet bili smo tako strani jedno drugom. U poslednje vreme te nema. Možda si promenio navike, možda mesto boravka, grad, ulicu. Ne znam. Tražila sam tvoje korake svuda, ali nema te. Već duže vreme ne prolaziš istim putem ili ne ideš više na isto odredište, svakoga dana u isto vreme.



A onda smo se sreli, slučajno. Stajali smo na semaforu, jedno kraj drugog. Znala sam dobro taj kaput. Ispustio si nešto što je ličilo na koverat. Ali pre nego što sam ti uspela reći odjurio si na drugu stranu ulice. Pokušavala sam da te dozovem, ali bilo je teško, nisam ti znala ni ime. A onda sam pogledala u koverat, već odustala od toga da te pratim. Na njemu je pisalo ime i prezime, adresa. Bio je u pitanju neki račun, pa sam bila gotovo sigurna da je to adresa na kojoj živiš. 



Kada sam stigla tamo, stajala sam dugo na vratima. Onda sam skupila snage da pozvonim, već iznervirana idejom da se pojavim tu. Niko nije otvarao, niko se nije pojavljivao. Krenula sam nazad stepenicama, i videla te da ulaziš u zgradu. Bilo je pitanje hoću  li samo ostaviti račun u tvoje sanduče ili sačekati da se približiš i objasnim situaciju. U glavi sto scenarija u kojima ti misliš da sam luda i da te pratim. 


A onda postaje kasno za bilo kakav plan, ti pilaziš i javljaš se kao da živim u tvojoj zgradi. Objašnjavam kako si ispustio koverat na pešačkom prelazu, kako nisam odavde, i kako sam krenula da te pronađem. A ti, uzimaš iz mojih ruku taj komad papira, gledaš me i kažeš mi : Prečesto se srećemo za one koji ne žive u istoj zgradi.


Zatim mi pružaš ruku i odjednom postaješ u mojim očima prava osoba a ne neko kojeg sam izmislila na putu do pekare. Sva ranija pitanja se izgube, i ništa mi više nije važnije od toga nego da saznam kome se vraćaš hladnim danima i kome se raduješ?

07.01.2017.

Intervju : Alvir Kurtagić

Na Alvira sam naletela slučajno, a namerno se zainteresovala za to što radi. Iznenadio mi je nesvakidašnji pristup koji ima muzici, i to što iz njegovih pesama izbija ta iskrenost i ono što mnogi nemaju više u sebi, a tako je vredno : "Volim ono što radim." U tom delu sam možda pronašla i sebe, pa sam ga pitala želi li da uradi intervju za moj blog, što je on na moju veliku radost pristao. 


1. Recite nešto čitaocima mog bloga o Vama u par rečenica. 


Zovem se Alvir Kurtagić, rođen u gradu Bihaću 1993. godine. Završio sam Likovnu umjetničku školu i trenutno sam student Akademije likovnih umjetnost u Sarajevu. 


2. Od kada se bavite muzikom ? 


Muzikom se bavim od 2008 godine. 
Od trenutka kada sam upisao srednju školu. 
Prve pjesme sam počeo pisati i prije toga. 
 




3. Da li se sećate pesme koju ste prvo naučili? 

Toga se ne sjećam, previše je pjesama prošlo kroz moje uši i note. 






4. Čijem se radu divite? Kog izvođača najradije slušate? 


Divim se Edu Sheeranu, a ujedno njega najradije slušam i pokušavam da nađem inspiraciju u njegovim notama. Divim mu se zbog načina kako radi i kako je došao do toga gdje je sada i koliko mu je svaka pjesma priča za sebe. 

5. Kako okolina reaguje na to čime se bavite? 

Pa dosta ljudi me zna iz moje okoline, a njihova reakcija je uvijek pozitivna i daju mi podršku. 



6. Šta biste poručili onima koji tek kreću da se bave nuzikom 



Pa poručio bih im da idu srcem u taj stil života, inače bilo kakve druge opcije ili želje da se nešto postigne kroz muziku mogu vam uzeti od vas istinsko uživanje u tome, a to ne bi trebao da bude smisao bavljenja muzikom.

Obavezno se pretplatite na Alvirov kanal, uživajte u divnoj muzici!           
                               

Tragovi u snegu...

Otišao si u potragu za nečim boljim. Smatrao si da u tuđem zagrljaju ima više sreće. A ja te nisam sprečavala, čak sam i bodrila to tvoje ludo srce da ide, da ide što dalje od mene. Jer znala sam da je bolje da odeš sada, nego kasnije kad ta sreća bude oduzimala moje vreme koje provodim sa tobom. Idi sada, kada još ne znam ni njeno ime ni njen lik...


Bilo je prekratko da bude istina, i bilo je dovoljno lepo da upali lampice sumnje. Obećavao si mora, i gradove širom sveta. Nepotrebno, jer je meni bio dovoljan naš mali stan na vrhu zgrade, odakle smo posmatrali ljude koji žure, i pitali se imaju li oni kome da se vraćaju. Ti si se uvek vraćao meni. I znam da si voleo moje telo, mladeže i osmeh. Bar znam da je tako bilo na početku, kada sam iz pogleda mogla da ti čitam misli. Sada, ti si tako daleko čak i kada stojimo na prozoru, u zoru, po navici i gledamo sve te ljude. Ja se pitam i dalje kome li se vraćaju, a ti kome da pobegneš od mene. 



Žao mi je, ako sam ja kriva, što je ovako moralo da bude. Ali idi. Idi sada, pre nego što saznam njeno ime, i pre nego što naslutim njen lik. Idi dok je mraz napolju, i dok se ledi sneg umesto mojih suza. Idi, pre nego što se uplašim od još jednog tvog prisustva koje je sve samo ne prisustvo. Ti si odavno negde daleko, makar u mislima. Neću da negujem ljubav u koju samo ja verujem, idi, i ostavi nešto sasvim bledo što će nestati do jutra. Biće to kao da nisi ni postojao. Ostavi samo tragove u snegu...

06.01.2017.

Plava stolica



Naša avantura je najlepše putovanje na koje sam krenuo. Prvo oprezno, pa hrabro napred. Bilo je uspona, bilo je i padova. A bilo je i nje da pruži ruku, da me podigne. Večno ću ostati zahvalan silama koje su je stavile na moj put. Ona je zasjala u mojoj tami. I tek onda kada sam shvatio koliko mi znači, tek tada sam ušao dublje u njenu psihu. Tražio sam razloge, vagao, razmišljao. A onda sam počeo da uživam u njoj. 

Dani kada je bila nasmejana bili su moji najsrećniji dani a vreme koje je provodila tužna kratio sam što sam više mogao. Sutra je naš dan. Sutra će je sve ovo što pišem čekati na stolu, a ja ću se izvući krišom i otići na posao. Oprezno, kao i uvek, da je ne probudim, pokriću joj leđa. Čitav dan ću misliti o njoj, brojati sate do mog povratka. A ona će me čekati nasmejana, u stolici sa knjigom i čašom vina. Sećam se koliko je navijala za tu stolicu. Ja sam želeo da joj priuštim nešto više od obične drvene stolice. Ali na početku nismo imali ništa. Počeli smo od nule. I ovaj stan u kojem smo nije naš. Ni polovina od ovih stvari, ni posuđe, ni nameštaj. Ona je svakoj prostoriji dala svoj pečat. I borila se da imamo sopstveni bračni krevet. Rekla mi je da na njemu želi da deli sa mnom i svoje brige i svoje probleme, ali i želje, ljubav i sreću. Rekla je da je to naš brod. Šta sam drugo mogao sem da budem kapetan ?


Ova stolica o kojoj vam pišem,znate, nju smo zatekli ovde. U praznom stanu, na trećem spratu, počeli smo od nje. Stajala je tek tako u nekom ćošku, pokrivena najlonom. Kada smo iznajmili stan, stalno sam govorio kako nemamo ništa, kako će biti teško. Pomalo jer sam se plašio, pomalo jer sam žarko želeo da joj pružim sve. A ona je obavila svoje ruke oko mog vrata i rekla : „ Kako to misliš nemamo ništa? Evo, imamo jednu stolicu.“ 

Sutradan sam doneo svetlo plavu farbu, četku pa sam je ofarbao da je malo uljudim. Radovala se kao dete, i ubrzo smo joj nabavili jastučić u istoj boji. Rekla je da će sedeti tu i čekati me da se vratim. „Odakle? „ pitao sam. Nisam imao kuda da idem, nisam imao posao, nisam imao prijatelje sa kojima bih provodio vreme. Roditelje nismo previše opterićivali, ni moje ni njene. Za tren se rastužila, pa sam je uzeo u naručje i počeo da je vrtim. Smejala se i molila da je spustim a ona šapnula : „Videćeš, ubrzo ćemo biti dobro. Sve će biti dobro. „

Ubrzo su počele da nam stižu stvari, sto, još stolica, opremili smo kuhinju i dnevnu sobu. Spavaća soba bila je prazna ali svetla. Želela je mnogo prozora. Njena tetka nam je sašila zavese, kupili smo dve male lampe. Krevet nismo imali. Bilo je leto, noći su bile sparne. Ali ja sam se bojao da ćemo tako dočekati zimu. Tražio sam posao, raspitivao se. Svi su obećavali, ali mesecima me niko nije nazvao. Nisam zazirao od bilo kakvog posla. Ali posla nije bilo. 


Ljubav smo vodili na podu, na gomili pokrivača i posteljina. Sa njom je uvek to bila neka druga dimenzija, bili smo svuda samo ne tu gde jesmo.


05.01.2017.

Izvini ne popravlja slomljena srca

Sanjala sam te noćas. I opet, po ko zna koji put, poremetio si moj dugo građeni mir. Rekao si da se kaješ i da ti je žao, ali nisi rekao zbog čega. I dalje misliš da jedno izvini rešava sve, pa ponavljaš tu reč dugo sve dok te ne oteram od sebe. Izvini ne popravlja slomljena srca.

Rekli su mi da je trebalo da znam. Kada si na početku bio surov i hladan, trebala sam znati da imaš tešku ćud. I trebalo je da zaključim sama da se ni zbog koga ne bi menjao. Ali ja sam ti dala šansu. Dala sam šansu nama. Da se ne bih kajala, da mi ne bi bilo žao, puštala sam te da udješ u moje srce, i u moj život. A ti si uživao u mojoj skromnosti i ljubavi koju si nesebično dobijao. Slušao si sa mojih usana samo nežne reči, i bodrila sam te svim srcem da uspeš da promeniš neke stvari.


A onda sam digla ruke, prestala sam da se trudim. Umorna i željna da sada ti budeš taj koji će pokretati stvari, onaj koji drži stvari pod kontrolom. To se nije dogodilo. A meni je počelo sve više stvari da smeta. Nisam otišla prvi put. Nisam otišla drugi put. Ali znala sam ako se pomirim sa nekim stvarima neću imati pravo da tražim da ih menjaš. Mada, nisam to ni želela. Želela sam da ti to uradiš zbog mene.


Onda je krenulo vređanje mene. Rekao si da sam zahtevna, da sam nezahvalna, da preterujem. Ne. Bila sam samo previše strpljiva, predugo sam čekala, previše dugo ignorisala neke stvari. Nemam nameru više to da radim. Ako poštuješ moja osećanja prema tebi, moraš da poštuješ i mene samu, da uzmeš stvari u svoje ruke i prilagodiš se situaciji. Ponos ubija ljubav, ali nije to najgore što može da se desi. Možeš uskratiti sebe za  iskreni osećaj, dodir i reč. To se oprašta drugima. Sebi se ne oprašta.


04.01.2017.

Moj hir zvani LJUBAV

U ovo ludo vreme kad svi imaju neke lude želje, ja želim nešto naivno. Želim da budem voljena, onako kako jedan muškarac od krvi i mesa može da voli jednu ženu. Želim da ne može da diše bez mene, da ne može da se budi i leže dok ne čuje moj glas, i da me voli strastveno i nežno u isto vreme. O takvim ljubavima čitala sam u knjigama i takve ljubavne priče gledala sam na filmovima u danima mog odrastanja, na letnjem raspustu ili uveče pred spavanje.



Rekli su da može i da boli, ali meni neki glas šapuće da prava ljubav  ne boli. Zbog prave se ne nerviraš,ne očekuješ zaveru života i da iskrsne nešto loše. U pravu ljubav se ušuškaš, umiriš se, osetiš spokoj i mir. Kako to znam? Hmmm... Recimo da sam nakratko bila u kontaktu sa njom. Davno, pre par godina. I iako kažu da se to ne zaboravlja, moje uspomene blede jedna za drugom. Ta ljubav bila je prava ali u pogrešno vreme. Ja želim da se sve kockice konačno sklope. Želim vatromet na nebu, i zemljotres na zemlji kad se sretnemo.


U kasnim satima želim da imam koga da zovem, ujutru kome da se nadam i koga da čekam da se pojavi na vratima, sa osmehom. Želim taj osećaj, ne osobu. Osoba može biti bilo ko, osećaj je samo jedan. Ja želim da budem ono što mi priroda nalaže, ali onome ko to zaslužuje zbog toga kakav jeste, i zbog toga kako me tretira. Prihvatam samo ono što želi da prihvati mene.










03.01.2017.

Neka 1. oktobar bude svaki dan !

Čula sam na televiziji, venčao se neki par iz staračkog doma. Iza sebe nemaju brak, a njihova ljubav deluje nevino i čisto. Ja bih da me neko voli do tog doba, pa da zajedno šetamo zimskim jutrima, bodrimo jedno drugo i smejemo se tome što starimo i zaboravljamo. Ne mora starost tužna da bude, sve dok postoji ljubavi.


Stariji ljudi u meni bude neku setu. Kad ih vidim da čekaju u redu da plate račune često se pitam gde su njihovi unuci, deca, i zašto oni ne stoje tu umesto njih? A onda pomislim na sve te starije ljude koji nemaju nikoga, i o kojima se ne brine niko, o onima koji sebi ne mogu da priušte dom za stare. 


Divim im se, zbog toga koliko dugo na svojim leđima nose brige, probleme, i težinu života. Neki od njih su odgojili decu, imaju unuke, veliku porodicu i mnogo razloga da se raduju.Sa druge strane jesu i oni usamljeni deka ili baka baš iz vašeg komšiluka. Možda im je hladno sada, ili nemaju snage da spreme drva za ogrev. Možda zaboravljaju da se presvuku, okupaju i isključe šporet.  

Dan starijih jeste 1. oktobra, ali budimo ljudi svakoga dana. Nećemo se valjda setiti onih kojima smo potrebni samo jednom godišnje ? Pomozite onima kojima je to potrebno. Oni će vam kao i deca, nevino i čisto, biti zahvlani. A vi ćete biti punijeg srca, srećniji za još jedan starački osmeh,boru ili pegu. 


02.01.2017.

Neke druge stvari

Januar, drugi. Sunčan i nimalo zimski dan. Sećam se ranijih zima, sa puno snega, napolju minus a srca puna ljubavi i topline. Tata me je vukao na sankama, sredinom zavejane ulice, a par fotografija iz tog vremena svedeoče o mojoj neizmernoj sreći. Sada i on i ja imamo neke druge brige, ne živimo u više tom prošlom vremenu. Ništa nije isto. Ali ne kažem ni da se mnogo promenilo. Oboje smo sad dva odrasla deteta. I smatram to najvećim našim uspehom.


Kada sam sela da pišem, nisam mislila da ću otići u tom pravcu, da pišem o njemu, o snegu i tim sankama pravljenim samo za mene, mojim srećnim povicima i fotografijama kad sam bila mala. Htela sam nešto drugo da vam kažem. 


Prošle godine, u ovo vreme, bila sam tužna i povređena.U mojim očima se video neizmerno razočarenje. Ali se sećam jednog jutra kada sam odlučila da to promenim. Pisala sam već o tome ranije. Pisala sam o časovima plesa na koje sam krenula, o druženju sa ljudima koje neizmerno volim. Dokaz da sam uradila pravu stvar došao je polovinom prošle godine. Ponekad mi se čini da se znamo godinama, pa često ne mogu ni da se setim kad smo se upoznali. Previše se toga desilo u tom periodu. Upoznala sam sebe kakvu ranije nisam znala. Smejala sam se !


Uživala sam u svakom danu, kao i kad sam bila mala. I ništa se nije promenilo, i dalje se isto radujem. Samo me druge stvari čine srećnom. Možda teže prepoznajem sreću u malim stvarima jer u meni živi odrasla ja, ali se ipak ono dete u meni budi često.